У пустој фабрици само чувар

Ужице – Кад се прођу закатанчена врата на улазу у производне просторе некадашње фабрике „Гама“ у Ужицу ступа се у простране хале где су се до пре неколико година производили патент-затварачи, шнурови свуда тражени. И да се не поверује – фирма одавно у стечају, а унутра, у том полумраку где радници одавно не улазе, на десетине квалитетних машина, километри шнурова, у магацинима тоне готових рајсфершлуса разних боја. Као да су запослени одавде, наједном, главом без обзира побегли.

Паучина већ полако прекрива големе аутоматске пресе, машине за бојење, бушилице, брусилице, стругове... Ту, боље заштићена, стоји и једна увозна машина за ткање, прилично вредна. У једној од хала кров прокишњава, капље по још очуваним машинама, бара се створила. Свуда около неисечени шнурови, хиљаде метара беле траке. А тражени су метални и ливени патент затварачи на нашем тржишту, али „Гама“, у којој су за свет некад врхунски прављени, више их не прави, у њој је стечај.

Шета тим полумрачним простором препуним машина бркајлија Љубиша Гудурић, једини преостали радник, сада чувар те имовине која пропада – некад, кад је „Гама“ била узданица сложеног „Првог партизана“, овде је некада било око 700 запослених. Шета Љубиша и објашњава нам да је највећи број ових уређаја сасвим очуван, довољно је, и после неколико година некоришћења, само их укључити у струју и добро би радили. Жали, наравно, што је овако пропала фирма у којој је пола свог радног века провео. Гледамо – и у канцеларијама као у производњи све очувано, чини се да су јуче радници одавде изашли. Пространо здање на три спрата, са око 6.000 квадрата, и у њему неискоришћен капитал чекају да их неко купи.

„Гама“ је годинама пре коначне пропасти кубурила с којекаквим тешкоћама, али је радила и производила. После једног социјалног програма 2003. године остала је са 106 запослених, а 2007. тај број је сишао на 90. Дугови су се гомилали, а онда је неуспешна приватизација (која је поништена) потопила дављеника. Радници су отишли куд који, многи без динара неке накнаде, а неки што су сада испунили услове за пензију не могу у њу, јер им годинама нису уплаћивани доприноси. У пропалу фирму у јесен 2009. године ушла је стечајна управа, а стање је сада, после годину и по дана, такво какво је – мучно и празно, упркос реалним могућностима да се овде ради и производи.

Кључни проблем, наравно, представљају неизмирени дугови фабрике, помиње се износ од два до три милиона евра. Наводно, утврђено је да се повериоцима дугује око 200 милиона динара, а у спору је још око 100 милиона. Сад се у Ужицу чују приче да би било заинтересованих да откупе оно што је остало од „Гаме“ – то је, рецимо, произвођач муниције „Први партизан“ коме је потребан производни простор, а већ је купио суседну халу – али замера се и да је цена превисока, и до четири милиона евра. Стечајна управа се о томе званично не оглашава, мада дознајемо да је помињана сума мало претерана. Још ниједна лицитација за продају „Гаме“ није заказана, јер има неких нерашчишћених односа око имовине још из доба сложене фирме (власништво над водоторњем, простором око фабрике и слично).

Тако ће, продајом целог простора, вероватно сасвим нестати једно некад успешно предузеће, а његове толике машине, оно што не буде могло да се прода, завршити можда на каквом отпаду или градској депонији. С тим што ће, наравно, проћи времена док не дође нови власник – једна, две, три неуспешне лицитације, да, како то код нас бива, роби падне цена...

Бранко Пејовић