Устав на бирачкој потврди

У новијој српској историји ниједан устав није припреман уз сагласност практично свих релевантних политичких субјеката, изузимајући, наравно, период једнопартијског система, када су сви важнији, па и мање важни нормативни акти усвајани акламацијом. Готово сви народни представници су, међутим, подржали овај предлог. Скупштинска расправа и оно што јој је претходило омогућавали су релевантним политичким субјектима да утичу на текст устава, али, наравно, не и онима који у тој скупштини нису представљени. А нису представљени јер избори су показали да нису релевантни. Но, управо они, којима народ није поклонио поверење, паушално и без иједног озбиљног аргумента оспоравају овај предлог.

Најчешће се истичу недостаци у вези с процедуром доношења, а ређе и у односу на неке конкретне одредбе. Што се тиче поступка, он одговара свим демократским стандардима. Чак и преко тога. Није било јавне расправе, кажу неки; обично, они који претенциозно сматрају да је њих требало питати за поједина решења. Ни мени се не допадају сва решења. А, богами, није ме нико ни питао за ниједно решење. А и критиковаћу поједина решења која нису добра. Но, зар је то разлог да кажем да овај устав не треба донети? Шта треба више од референдума? Која је то боља "јавна расправа" од већине свих уписаних бирача једне земље? Неки појединци и маргиналне политичке и невладине групације мисле да су они једини компетентни да кажу своје мишљење и одреде садржину појединих решења. Ако њих нико није питао за мишљење, ако им није достављен текст на рецензију, онда мора да устав није добар?! Умишљене звезде и измишљене партије тврде да би устав био бољи да је било дуже јавне расправе. Ја, пак, мислим да ни једногодишња расправа, а можда ни знатно дужа, не би довела до тога да њихови ставови буду уграђени у уставни текст. Сећам се и неких минулих времена, када је било дуже "јавне расправе", али не и референдума. На крају је владајућа гарнитура усвојила оно што је хтела, а готово ништа од оног што је у јавној расправи тражено. Чак ни стручне расправе нису уставном тексту скоро ништа додале. Ни онда ни сад, а реално мислим да то никада неће ни бити – јавна расправа није значила више од пуке форме. Мислим, наравно, да је требало уважити мишљење неких истакнутих и уважених аутора уставног права и теорије државе и права, али не и умишљених звезда и самопрокламованих "експерата"! Но, када је то било? Никада! Када ће то бити? Никада! И сам сам имао прилике да учествујем у некадашњим стручним дискусијама о уставу, па никада нисам после успео да пронађем решења за која сам се залагао. А ни други учесници. Устав је највиши правни, али и политички акт. Можда и више ово друго него оно прво. То су процесни недостаци? Чињенице ипак говоре обрнуто. За разлику од великог броја земаља, за доношење нашег устава је потребна и народна потврда. Потребна је већина која некима чак није потребна ни за осамостаљење државе! Таква народна легитимација тражи се само у мањем броју земаља. Такву народну легитимацију ћемо ми имати!

Устав који се доноси уз сагласност свих битних политичких странака, а које су, иначе, идеолошки и програмски веома различите, подразумева компромисе и одступање од идеалних решења. То сви знају и то није никаква тајна. Наравно да ни овај устав није идеалан. Наравно да се могу пронаћи одредбе које су подложне критици. Но, оно што на први поглед изгледа као мана, ја мислим да је, у ствари, главна врлина овог текста. Компромиси и равнотежа снага дали су овом уставу један квалитет који не би постојао да је било ко сам могао да га напише. Који би устав био идеалан? Онај који би припремала само једна политичка партија? Онај који би одговарао само једној политичкој опцији? Убеђен сам да би такав устав био  много лошији од овог који ће народ потврдити на референдуму. Тада би устав одговарао само онима који су га писали. Овако никоме није потпуно прихватљив, али никоме није ни неприхватљив. Имао сам прилике да видим многе скице и "нацрте" устава које су припремали како озбиљни аутори, тако и појединци и организације који од уставноправног заната не познају скоро ништа. Ниједан од тих текстова није бољи од овог који ће народ потврдити на референдуму. У сваком од њих сам нашао више лоших решења од текста новог устава Србије. Ниједан од њих ми се није више допао од овог који ће народ потврдити на референдуму. Неке, наравно, нисам ни читао. Дилетантски немушти покушаји нису ни вредни губљења времена. Говорим о текстовима стручних људи. Проблем је, међутим, што оно што један стручњак сматра идеалним, други оспорава. Он има свој модел. Кад би постојао универзални и општеприхваћен модел устава, онда би га ваљало штампати у виду формулара, па послати свим земљама света. Зашто да само ми уживамо у благодетима нечије памети. Сви треба да имају исти устав, онај који садржи најбоља решења. Но, прво такав модел треба пронаћи, а онда ће већ некако бити примењен у пракси. Једног лепог дана. А до тада, сваки ће аутор уживати у свом моделу, критиковати туђ модел, а дилетанти ионако ништа не разумеју. Они ће и даље примати паре да праве моделе свега и свачега. До тада ће свака земља имати другачији устав. До тада ће и у Србији устав доносити онај ко је политички релевантан. Ни тај устав, наравно, неће бити најбољи, али га треба потврдити!

Шеф Катедре за јавно право Правног факултета у Новом Саду