Ustav na biračkoj potvrdi

U novijoj srpskoj istoriji nijedan ustav nije pripreman uz saglasnost praktično svih relevantnih političkih subjekata, izuzimajući, naravno, period jednopartijskog sistema, kada su svi važniji, pa i manje važni normativni akti usvajani aklamacijom. Gotovo svi narodni predstavnici su, međutim, podržali ovaj predlog. Skupštinska rasprava i ono što joj je prethodilo omogućavali su relevantnim političkim subjektima da utiču na tekst ustava, ali, naravno, ne i onima koji u toj skupštini nisu predstavljeni. A nisu predstavljeni jer izbori su pokazali da nisu relevantni. No, upravo oni, kojima narod nije poklonio poverenje, paušalno i bez ijednog ozbiljnog argumenta osporavaju ovaj predlog.

Najčešće se ističu nedostaci u vezi s procedurom donošenja, a ređe i u odnosu na neke konkretne odredbe. Što se tiče postupka, on odgovara svim demokratskim standardima. Čak i preko toga. Nije bilo javne rasprave, kažu neki; obično, oni koji pretenciozno smatraju da je njih trebalo pitati za pojedina rešenja. Ni meni se ne dopadaju sva rešenja. A, bogami, nije me niko ni pitao za nijedno rešenje. A i kritikovaću pojedina rešenja koja nisu dobra. No, zar je to razlog da kažem da ovaj ustav ne treba doneti? Šta treba više od referenduma? Koja je to bolja "javna rasprava" od većine svih upisanih birača jedne zemlje? Neki pojedinci i marginalne političke i nevladine grupacije misle da su oni jedini kompetentni da kažu svoje mišljenje i odrede sadržinu pojedinih rešenja. Ako njih niko nije pitao za mišljenje, ako im nije dostavljen tekst na recenziju, onda mora da ustav nije dobar?! Umišljene zvezde i izmišljene partije tvrde da bi ustav bio bolji da je bilo duže javne rasprave. Ja, pak, mislim da ni jednogodišnja rasprava, a možda ni znatno duža, ne bi dovela do toga da njihovi stavovi budu ugrađeni u ustavni tekst. Sećam se i nekih minulih vremena, kada je bilo duže "javne rasprave", ali ne i referenduma. Na kraju je vladajuća garnitura usvojila ono što je htela, a gotovo ništa od onog što je u javnoj raspravi traženo. Čak ni stručne rasprave nisu ustavnom tekstu skoro ništa dodale. Ni onda ni sad, a realno mislim da to nikada neće ni biti – javna rasprava nije značila više od puke forme. Mislim, naravno, da je trebalo uvažiti mišljenje nekih istaknutih i uvaženih autora ustavnog prava i teorije države i prava, ali ne i umišljenih zvezda i samoproklamovanih "eksperata"! No, kada je to bilo? Nikada! Kada će to biti? Nikada! I sam sam imao prilike da učestvujem u nekadašnjim stručnim diskusijama o ustavu, pa nikada nisam posle uspeo da pronađem rešenja za koja sam se zalagao. A ni drugi učesnici. Ustav je najviši pravni, ali i politički akt. Možda i više ovo drugo nego ono prvo. To su procesni nedostaci? Činjenice ipak govore obrnuto. Za razliku od velikog broja zemalja, za donošenje našeg ustava je potrebna i narodna potvrda. Potrebna je većina koja nekima čak nije potrebna ni za osamostaljenje države! Takva narodna legitimacija traži se samo u manjem broju zemalja. Takvu narodnu legitimaciju ćemo mi imati!

Ustav koji se donosi uz saglasnost svih bitnih političkih stranaka, a koje su, inače, ideološki i programski veoma različite, podrazumeva kompromise i odstupanje od idealnih rešenja. To svi znaju i to nije nikakva tajna. Naravno da ni ovaj ustav nije idealan. Naravno da se mogu pronaći odredbe koje su podložne kritici. No, ono što na prvi pogled izgleda kao mana, ja mislim da je, u stvari, glavna vrlina ovog teksta. Kompromisi i ravnoteža snaga dali su ovom ustavu jedan kvalitet koji ne bi postojao da je bilo ko sam mogao da ga napiše. Koji bi ustav bio idealan? Onaj koji bi pripremala samo jedna politička partija? Onaj koji bi odgovarao samo jednoj političkoj opciji? Ubeđen sam da bi takav ustav bio  mnogo lošiji od ovog koji će narod potvrditi na referendumu. Tada bi ustav odgovarao samo onima koji su ga pisali. Ovako nikome nije potpuno prihvatljiv, ali nikome nije ni neprihvatljiv. Imao sam prilike da vidim mnoge skice i "nacrte" ustava koje su pripremali kako ozbiljni autori, tako i pojedinci i organizacije koji od ustavnopravnog zanata ne poznaju skoro ništa. Nijedan od tih tekstova nije bolji od ovog koji će narod potvrditi na referendumu. U svakom od njih sam našao više loših rešenja od teksta novog ustava Srbije. Nijedan od njih mi se nije više dopao od ovog koji će narod potvrditi na referendumu. Neke, naravno, nisam ni čitao. Diletantski nemušti pokušaji nisu ni vredni gubljenja vremena. Govorim o tekstovima stručnih ljudi. Problem je, međutim, što ono što jedan stručnjak smatra idealnim, drugi osporava. On ima svoj model. Kad bi postojao univerzalni i opšteprihvaćen model ustava, onda bi ga valjalo štampati u vidu formulara, pa poslati svim zemljama sveta. Zašto da samo mi uživamo u blagodetima nečije pameti. Svi treba da imaju isti ustav, onaj koji sadrži najbolja rešenja. No, prvo takav model treba pronaći, a onda će već nekako biti primenjen u praksi. Jednog lepog dana. A do tada, svaki će autor uživati u svom modelu, kritikovati tuđ model, a diletanti ionako ništa ne razumeju. Oni će i dalje primati pare da prave modele svega i svačega. Do tada će svaka zemlja imati drugačiji ustav. Do tada će i u Srbiji ustav donositi onaj ko je politički relevantan. Ni taj ustav, naravno, neće biti najbolji, ali ga treba potvrditi!

Šef Katedre za javno pravo Pravnog fakulteta u Novom Sadu