Културна сцена дотакла дно

Лошом пројекцијом буџета Секретаријата за културу Скупштине града Београда дошли смо до тога да у првом кварталу ове године нећемо имати нову продукцију, односно да нам је препоручено да прекинемо рад на све три започете представе. Зато смо данас тачно у подне прекинули рад на комадима „Матица” Горана Петровића у режији Рахима Бурхана, „Отац на службеном путу” Абдулаха Сидрана у режији Оливера Фрљића, и „Седам и по” Мирослава Момчиловића у режији Даријана Михаиловића.

Овако је Кокан Младеновић, директор Атељеа 212, започео јучерашњу, ванредну конференцију за новинаре, на којој је још једном указао на веома лоше стање у којем се налази позоришна култура. У знак протеста Атеље 212 је јуче прекинуо рад на поменуте три представе, али само на 15 мунута, уз Младеновићево објашњење:

– Желели смо да покажемо како би то изгледало ако бисмо слушали надређене. Да смо неозбиљни као наша држава, рад бисмо прекинули заувек. На нашу срећу, и срећу сјајних уметника окупљених око ових пројеката, ми смо то учинили накратко, као упозорење. Културна сцена у Србији је дотакла дно. Претворили смо се у државу таблоидних вредности. Данима су на насловним странама наших новина звезде ријалити програма. То више није исти народ који је дао Црњанског, Теслу, Исидору Секулић... У таквој не-културној сцени усвојити буџет за културу који је најмањи од демократских промена до сада, у просеку за 30 одсто мање него у претходној години, значи немати апсолутно никакву свест о значају културе за постојање и развитак народа. Ми нисмо ту да статирамо у реализацији пројеката и споразума коалиција, већ да покушамо да учинимо нешто суштински значајно за град у којем живимо.

Кокан Младеновић је критике упутио на рачун Министарства културе и Секретаријата за културу Скупштине града Београда, због, како је рекао, „лоших системских решења”.

– Упркос законској обавези да до 15. марта 2010. године донесе сва подзаконска акта и учини примењивим Закон о култури, усвојен шест месеци раније, и то омогући модерније пословање и организацију институција културе, Министарство културе то није урадило. Атеље 212 за материјалне трошкове током једног месеца добија милион динара, а и то са закашњењем. Месечни трошкови за функционисање оваквог позоришта износе четири и по милиона динара. Значи сваког месеца Атеље 212 мора да измисли та додатна три и по милиона динара у име оснивача. Управо смо се вратили из Канаде где смо гостовали са награђиваном представом „Чекаоница”. На пут смо отишли без икакве помоћи Министарства културе или Скупштине града Београда, која је непосредно пре тога одвојила значаја средства за гостовање једног другог нашег театра. Наравно, да немам ништа против, јер сматрам да су међународна гостовања изузетно важна, али сам јако забринут да се ова средства деле по партијским намигивањима, кулоарима... То је реална слика Србије – рекао је директор Атељеа 212 и додао:

–За осам предвиђених премијера које смо у обавези да изведемо, наш буџет износи 14 милиона динара. То је цена једне и по представе. Зато смо одлучили да направимо акцију „Знање–имање” да помогнемо онима који немају или не знају. Приход од представа које се симболично зову „Дуго путовање у ноћ” и „Докле”, које се играју 28. фебруара, поклонићемо Министарству културе и Секретаријату за културу Скупштине града Београда да произведу макар неки културни садржај, мада ме не би изненадило да новац буде потрошен на оно на шта наша политичка сцена углавном троши средства, а то су коктели и путовања. Ово је коцкање са толеранцијом културних посленика у Србији.

Б. Г. Т.