Увек бих поново ишао у Италију

Милета Продановић припада оним људима које је Милорад Павић називао двозанаџијама. Са Павићем, који је такође имао два заната, као писац и драгоцени проучавалац барокне књижевности, често је разговарао о замкама ове „шизофрене” позиције. На различите начине, обојица су осећали да јавност нерадо прихвата када се неко подједнако успешно бави не само својом примарном професијом, већ је грана и проширује и на друге дисциплине духа.

Временски распон од јесени па до ових фебруарских дана за Продановића, како сам каже, био је период „угушћења“. Прошле године је објавио роман „Ултрамарин”, недавно добио награду „Тодор Манојловић” за модеран уметнички сензибилитет, а ових дана отворио и своју изложбу у Културном центру Београда. У припреми је и монографија о 30 година његовог рада у области визуелне уметности, која ће се ускоро појавити у издању колекције „Вујичић”. 

Продановић је рођен у Београду 1959. Студирао је архитектуру а потом дипломирао сликарство на Факултету ликовних уметности, где ради као професор. Припада генерацији „нове српске прозе”. На актуелној изложби Altera pars (Audiatur et altera pars – Нека се чује и друга страна), већи део његових радова представља комбинацију фотографија и слика.

– Мото изложбе је издвојен из натписа на палати Федерика од Монтефелтра у Урбину. Да бисмо формирали целину о нечему, често нам недостаје неки део, друга страна. Тај део је увек замишљен и питање је да ли је та наша реконструкција увек исправна. И у нашој непосредној прошлости често нисмо били спремни да чујемо друго мишљење и утолико ови радови имају и шире значење, поред сугестије да је, у медијском смислу, ова изложба изведена по принципу двојства. Фотографије су „друга страна“ делова рађених руком, и обрнуто.

Док промишља шта нам се то догодило и шта се даље догађа, сликар се подсећа оних постулата које је наследио од умних људи из генерације његовог оца сликара Божидара Продановића. Људе који су се окупљали око оца упознао је од најранијег детињства. Проблем са очевим ауторитетом, иначе, никада није имао. Трудио се да им се  професионални путеви нигде не укрсте, и мисли да је у томе успео:

– Као свог великог духовног учитеља памтим историчара Ивана Божића. Он је био пријатељ мојих родитеља, и један од ретких интелектуалаца у оном смислу у којем сам ја постепено формирао своје схватање тог појма. Проводећи своје детињство поред Божића, човека који је у прсте познавао которске и венецијанске архиве, уз њега сам интуитивно сазнавао да је важно темељно знати много ствари али исто тако бити способан да се оне ставе по страни, да се никада наметљиво не износе у јавност... И да су у уметности, па и науци, од изузетног значаја машта, духовитост и способност да се у тренутку када је то потребно буде врцав, на начин на који неће бити уштогљен.

За свог другог духовног учитеља Продановић бира Станислава Винавера и помиње читање његове „Пантологије”, које га је у великој мери одредило.

– То је нешто чему се увек враћам, и што за мене представља стваран свет. Пут од овог великог заљубљеника у језик, одвео ме је потом и до Раблеа.

Читање и путовања обележила су његов живот још од ране младости. Роман „Ултрамарин” управо је реконструкција његовог првог путовања са родитељима у Италију 1972. године. Путовања као вечите потраге за новим и изнова тражење одговора, преточио је и у своје књиге путописа.

– Путовања задовољавају мој нагон за радозналошћу. Не привлаче ме дестинације на другом крају планете. Увек бих поново ишао у Италију. Посебно Сицилију. Она је квинтесенција животне енергије Медитерана.

Људи који често путују, каже, не могу бити ксенофобични. Када упознају друге светове и културе, много аутентичније и истинитије могу да воле сопствену културу. Зато када мисли о европским вредностима и изазовима који су пред нашим друштвом, помиње најпре поштовање разлика.

Одрастајући и посећујући наше манастире, никад није био у стању да наше национално наслеђе растави од европског. До тога је у јавности дошло крајем осамдесетих подизањем зида између нас и остатка света. Уследиле су санкције које су ксенофобију, како сматра, подигле до чудовишних размера.

Као човек који је написао књигу „Старији и лепши Београд“, ироничног наслова додуше, и сагледао урбани суноврат престонице деведесетих, из ове перспективе је види пре као документ, пошто многе грађевине које су приказане у тој књизи више не постоје.

– Једна од теза у тој књизи јесте да је киоск парадигма Милошевићеве власти. Била је то епоха „узми паре и бежи”, и будући да су ти киосци били брзо склепани, брзо су и расковани. Од тада, за време градоначелника Ненада Богдановића, а и касније, долази до извесног урбаног уљуђења. Данас више нико не може да подигне алпску викендицу на крову своје куће, као некада. Уколико га питате шта би показао странцу у свом граду, кроз шалу каже „одвео бих га изван града”. Музеји не раде, а кафане (оних неколико које нису изгубиле душу) нису његова омиљена места у граду. Избор би пао на Манасију, најближи манастир који се налази на прелиминарној листи Унеска за заштиту културне баштине.

На вест да је у Београду боравио Сантијаго Калатрава због могућег будућег пројектовања зграде Београдске филхармоније, наш саговорник не реагује а приори одушевљено.

– Са једне стране изузетно је значајно да у граду имамо препознатљиву грађевину са потписом неког од светских савремених архитеката. А са друге... Онима који се одлучују баш за њега, предложио бих да пре но што донесу одлуку пажљиво измере трошкове. Калатрава је подигао Музеј уметности у Милвокију чија је градња опустошила буџет за културу тог града за наредне две деценије. Праг је 1996. добио Dancing House по пројекту канадског архитекте Френка Овена Герија, и то заиста нешто значи. Искрено се надам да ће Калатравин пројекат у целини платити страни донатори...

Уметност која је и даље референтна на духовној мапи нашег саговорника јесте она са венецијанског Бијенала. Радњу свог романа „Врт у Венецији“ сместио је управо на отварање ове културне манифестације, које сматра посебном врстом карневала, где нема много маски али има сенки и сујета. Тамо је и сам излагао осамдесетих година и редовно га посећивао.

– За мене лично током деведесетих година одласци на Бијенале били су једина могућност да сретнемо своје колеге са друге стране фронта, оне са којима смо делили исти културни простор некадашње Југославије. Ти сусрети нису увек били пријатни и можда би требало написати озбиљнији есеј о томе. Године су прошле и многи од њих се неће сетити речи које су тада изговорене у незваничним, личним сусретима.

Кад говори о српским колегама и својој генерацији уметника, Продановић наглашава да припада генерацији која је један део своје поетике градила на фрагменту, његовој конструкцији и деконструкцији, а потом и на слагању већих структура. Привлаче га, каже, веће форме. У књижевности је то роман, у визуелној уметности изложба, врло ретко појединачно дело.

Свој јавни ангажман, иступе и деловање Продановић мотивише морањем. Како сматра, касних осамдесетих је било неморално не умешати се и јасно ставити до знања свој став.

– Сећам се једне полемике из 1995. у којој су српски писци били паушално оптужени као заговорници рата. У полемику смо се, са ове стране, укључили Зоран Милутиновић, Драган Великић и ја. Оне који су„дували у трубе рата”, како је нама спочитано у тој полемици, нисам сматрао писцима ни тада, а ни данас. Да су српски писци моје генерације отишли на Косово поље, и појавили се на злогласној бини, сви би, претпостављам, добили станове и живот би им другачије изгледао. Ниједан релевантан српски писац моје генерације није изабрао позицију државног уметника, напротив...

Наш саговорник је одувек сматрао да интелектуалци не би требало да улазе у партије. Они су, барем би тако требало да буде, метаконтролна инстанца, и што оштрије критикују, то треба да их пажљивије слушају. У том смислу, каже, свакодневни ангажман Басаре је нешто што је овој култури данас од пресудног значаја.

Свој став овај писац ће радо изрећи у есејима али и путем музичких цитата које бира као мото својих текстова – „Talking heads“, Иги Поп... Слуша стару немачку групу „Кен“ (име њиховог басисте Холгер Цукаја користио је као анаграм у свом роману „Елиша у земљи светих шарана“), увек се изнова враћа „Ролингстонсима“, групи „Доктор Филгуд“, Боувију из седамдесетих, Брајану Ферију, близак му је Ник Кејв, последњих петнаестак година „купила” га је етно-група „Клезматикс” из Њујорка, која изводи клецмер музику на јидишу, а у закључним деловима романа „Ултрамарин” звуци Најџела Кенедија и групе „Кроке“, каже, били су му неопходни да заврши књигу.

За баш тај роман неки су рекли да га је неправедно заобишла „Нинова” награда. Без намере да коментарише одлуку жирија, јер то сматра неукусним, Продановић износи став о ономе што се догодило после:

– Право сваке редакције је да оформи жири какав хоће. После додељивања награде дошло је до полемике у којој, по мом мишљењу, недељник није на прави начин узео у заштиту свог критичара Тихомира Брајовића од напада који дотичу границе вулгарности. На његово писмо није одговорио уредник „Нина” већ председник жирија. Све ми је то личило на избегавање принципијелног разговора о важној теми. Да ли је редакција знала за сукоб интереса – можда јесте, можда није, у сваком случају није актуелна редакција састављала тај жири. Али је она морала да зна да у нашој средини има мало људи попут Брајовића који са безинтересним, добронамерним и дубокозналачким приступом, из једне неокрњене моралне позиције, могу да говоре о савременој српској књижевности. Такве људе треба чувати а не вређати.