Дух џамбо-џумбуса

Свет се толико истумбао да су и Срби спас од великих невоља и опасности нашли – повратком кући. Више од 1.000 суграђана је, низом ванредних транспорта у последњих пет недеља, у домовину просто пребегло из иностранства у које су отишли да раде или да се одморе.

Уобичајена кризна емиграција – трбухом за крухом и телом за хотелом – наједном нам се преметнула у антикризну имиграцију. Најбоље би било да се то догодило зато што нам цветају руже, али је добро већ и то што је маса сународника државним ангажманом извучена из високоризичних зона северне Африке и Блиског истока.

Лепо би било, такође, да дође до нове примене принципа немешања у туђе ствари, па да се лоше стране арапских драма не накалеме ни на кога другог. Али то је немогуће. Због кошмара у Либији, као и зебње да ће се он проширити и на друге петролејске силе, нафти осетно скаче цена, што је увод у друга поскупљења, финансијске, а онда и у нове социјалне ломове.

Буне, такође, нису „репа без корена”. Осим потребе да збаце лидере неограничених мандата, подстакле су их и глобална дејства. Како економска криза, тако и развој телекомуникација, Интернета и мобилне телефоније, који су обезвредили цензуру информација и олакшали мобилизацију маса.

Дакле, садашње буре дуж јужне обале Медитерана, и сеју и жању. Уплешће се, такорећи, у све животе, као што, добрим делом, представљају нови врхунац светских заплитања.

Комплетира се, чини ми се, џамбо-џумбус. Велики русвај за који се, бар засад, не зна куда све може да одведе. Познаваоци се учестало питају: да ли ће се „револуција младих” проширити и на друге регионе и да ли ће још „некоме звонити звона” осим мумифицираним савременим „фараонима”?

Занимљиво је да у садашњим арапским драмама не падају краљеви и емири. Владају махом богатим земљама, у петролејском елдораду, и ванредним издвајањима из трезора засад успевају да купе потребне им дозе социјалног мира.

Цео свет само нагађа шта следи из арапских буна. И испоставља списак жеља. На пример: да се аутократије преобразе у уставне монархије (сличне европским), или да прихвате модел Турске, као „демократског узора у исламском свету”, или да се модернизују бар до закономерне смењивости власти.

Гадафијев случај делује као опозиција таквим надама. Контраофанзивом повећава крвопролиће и наговештава наставак трагедије, иако већина рачуница сугерише да су му „дани одбројани”. Успе ли да се одржи, могао би да инспирише преостале диктаторе на немилосрдност.

Једна од највећих новости у текућим бунама јесте то што су „изненадиле” и стратеге усред „ере максималне обавештености”. „Револуције су као земљотреси: знате да ће их бити на неком подручју, али не знате када”, објашњава амерички специјалиста Питер Берген.

Прогнозе би биле реалније да се нисмо превише концентрисали на понашање лидера а премало на патње грађана, признаје шеф луксембуршке дипломатије Жан Аселборн. Будуће анализе ће, ваљда, више уважавати „врења” у широким слојевима. „Одозго” стижу уобичајено различита реаговања. Вашингтон и Брисел се договарају како да санкционишу Гадафија. Запад, као и Москву и Пекинг, заокупљају „опасности да из хаоса профитирају исламски екстремисти”. Београдски званичници су међу онима који се нису изјашњавали, чекајући, можда, на завршетак евакуације сународника.

Укрштања поводом арапских, као и претходних ломова, гарантују да ће неизвесности расти.

Предочавам врло сажету листу изазова и подсећања:

1. Из Велике економске депресије у првој половини прошлог века, с којом се пореди садашња глобална криза, изашло се тек – Другим светским ратом

2. Промене у арапском свету су желели највише, свако на свој начин, САД, Иран и Ал Каида, иако су међусобно непомирљиви противници.

3. Парадокс је своје врсте да су оружане интервенције Америке помогле ширењу утицаја Техерана (шиита наспрам сунита) иако га она третира као свог највећег непријатеља.

4. До оштрог престројавања на „ширем Блиском истоку” долази у време кад кад се трага за изворима енергије који би смањили зависности од снабдевања нафтом са тог простора.

5. Арапска аутократија крахира, или се лелуја, док кинеска привредно просперира.

6. Растакања у медитеранском комшилуку представљају нови тест за Европу, после још некомплетираних решења за подручје бивше Југославије.

Охрабрује, пак, да су многе државе, међу којима и Србија, исказале завидну ефикасност у избављењу својих грађана из туђих криза. То би могло да их надахне да сличну ефикасност испоље и у извлачењу грађана из домаћих криза.