Duh džambo-džumbusa

Svet se toliko istumbao da su i Srbi spas od velikih nevolja i opasnosti našli – povratkom kući. Više od 1.000 sugrađana je, nizom vanrednih transporta u poslednjih pet nedelja, u domovinu prosto prebeglo iz inostranstva u koje su otišli da rade ili da se odmore.

Uobičajena krizna emigracija – trbuhom za kruhom i telom za hotelom – najednom nam se premetnula u antikriznu imigraciju. Najbolje bi bilo da se to dogodilo zato što nam cvetaju ruže, ali je dobro već i to što je masa sunarodnika državnim angažmanom izvučena iz visokorizičnih zona severne Afrike i Bliskog istoka.

Lepo bi bilo, takođe, da dođe do nove primene principa nemešanja u tuđe stvari, pa da se loše strane arapskih drama ne nakaleme ni na koga drugog. Ali to je nemoguće. Zbog košmara u Libiji, kao i zebnje da će se on proširiti i na druge petrolejske sile, nafti osetno skače cena, što je uvod u druga poskupljenja, finansijske, a onda i u nove socijalne lomove.

Bune, takođe, nisu „repa bez korena”. Osim potrebe da zbace lidere neograničenih mandata, podstakle su ih i globalna dejstva. Kako ekonomska kriza, tako i razvoj telekomunikacija, Interneta i mobilne telefonije, koji su obezvredili cenzuru informacija i olakšali mobilizaciju masa.

Dakle, sadašnje bure duž južne obale Mediterana, i seju i žanju. Uplešće se, takoreći, u sve živote, kao što, dobrim delom, predstavljaju novi vrhunac svetskih zaplitanja.

Kompletira se, čini mi se, džambo-džumbus. Veliki rusvaj za koji se, bar zasad, ne zna kuda sve može da odvede. Poznavaoci se učestalo pitaju: da li će se „revolucija mladih” proširiti i na druge regione i da li će još „nekome zvoniti zvona” osim mumificiranim savremenim „faraonima”?

Zanimljivo je da u sadašnjim arapskim dramama ne padaju kraljevi i emiri. Vladaju mahom bogatim zemljama, u petrolejskom eldoradu, i vanrednim izdvajanjima iz trezora zasad uspevaju da kupe potrebne im doze socijalnog mira.

Ceo svet samo nagađa šta sledi iz arapskih buna. I ispostavlja spisak želja. Na primer: da se autokratije preobraze u ustavne monarhije (slične evropskim), ili da prihvate model Turske, kao „demokratskog uzora u islamskom svetu”, ili da se modernizuju bar do zakonomerne smenjivosti vlasti.

Gadafijev slučaj deluje kao opozicija takvim nadama. Kontraofanzivom povećava krvoproliće i nagoveštava nastavak tragedije, iako većina računica sugeriše da su mu „dani odbrojani”. Uspe li da se održi, mogao bi da inspiriše preostale diktatore na nemilosrdnost.

Jedna od najvećih novosti u tekućim bunama jeste to što su „iznenadile” i stratege usred „ere maksimalne obaveštenosti”. „Revolucije su kao zemljotresi: znate da će ih biti na nekom području, ali ne znate kada”, objašnjava američki specijalista Piter Bergen.

Prognoze bi bile realnije da se nismo previše koncentrisali na ponašanje lidera a premalo na patnje građana, priznaje šef luksemburške diplomatije Žan Aselborn. Buduće analize će, valjda, više uvažavati „vrenja” u širokim slojevima. „Odozgo” stižu uobičajeno različita reagovanja. Vašington i Brisel se dogovaraju kako da sankcionišu Gadafija. Zapad, kao i Moskvu i Peking, zaokupljaju „opasnosti da iz haosa profitiraju islamski ekstremisti”. Beogradski zvaničnici su među onima koji se nisu izjašnjavali, čekajući, možda, na završetak evakuacije sunarodnika.

Ukrštanja povodom arapskih, kao i prethodnih lomova, garantuju da će neizvesnosti rasti.

Predočavam vrlo sažetu listu izazova i podsećanja:

1. Iz Velike ekonomske depresije u prvoj polovini prošlog veka, s kojom se poredi sadašnja globalna kriza, izašlo se tek – Drugim svetskim ratom

2. Promene u arapskom svetu su želeli najviše, svako na svoj način, SAD, Iran i Al Kaida, iako su međusobno nepomirljivi protivnici.

3. Paradoks je svoje vrste da su oružane intervencije Amerike pomogle širenju uticaja Teherana (šiita naspram sunita) iako ga ona tretira kao svog najvećeg neprijatelja.

4. Do oštrog prestrojavanja na „širem Bliskom istoku” dolazi u vreme kad kad se traga za izvorima energije koji bi smanjili zavisnosti od snabdevanja naftom sa tog prostora.

5. Arapska autokratija krahira, ili se leluja, dok kineska privredno prosperira.

6. Rastakanja u mediteranskom komšiluku predstavljaju novi test za Evropu, posle još nekompletiranih rešenja za područje bivše Jugoslavije.

Ohrabruje, pak, da su mnoge države, među kojima i Srbija, iskazale zavidnu efikasnost u izbavljenju svojih građana iz tuđih kriza. To bi moglo da ih nadahne da sličnu efikasnost ispolje i u izvlačenju građana iz domaćih kriza.