Српски југ на хируршком столу

 Још са појавом његових првих књига шездесетих и седамдесетих година прошлога века, Иван Ивановић (Ниш, 1936) изазвао је многе спорове у нашој књижевности. За роман „Црвени краљ” добио је пресуду на две године робије, које су му, после великих полемика у јавности – опроштене, с тим што је, ипак, морао да напусти место професора књижевности у Куршумлији. Прешао је у Београд и посветио се писању о југу Србије, завичају који га је и прогнао.

Полемички тон његових дела није изгубио оштрицу ни данас, када за собом има 25 књига. Међу њима су 18 романа – најпознатији су „Аризани”, „Југовац”, „Браћа Југовићи”, „Војвода од Лесковца”...– четири књиге приповедака, три расправа… Нека његова дела су драматизована, као „Аризани”, „Шопска амбасада” и изводе се у позориштима. Неоспорно, Ивановић је створио најобимније дело о српском југу, почев од Боре Станковића и Стевана Сремца до најсавременијих писаца.

Најновијом књигом „Како упокојити Драинца”, у издању београдске издавачке куће Still art, опет је Иван Ивановић изазвао буру, нарочито на том свом родном југу. У уводном делу књиге назначио је да ово дело припада „антрополошкој књижевности”.

До сада смо имали антрополошке есеје Николе Милошевића, а сад Ви прокламујте антрополошку књижевност. Шта обележава, по Вашем мишљењу, ту врсту књижевних дела?

Ја сам био студент Николе Милошевића и од њега сам научио да аналитичкимислим и да се и најсложеније филозофске темемогу излагати јасно и разумљиво. Кад сам дошао у ситуацију да анализирам себе, односно да својусудбину ставим на анатомски сто, нужно сам потражио теоријски основ за тај посао у раду Николе Милошевића. Тако сам открио своју антропологију књижевности.

Једна од прича у Вашој књизи је прави „час анатомије” на катедри за књижевност у Нишу. Зашто сте томе дали толику важност, кад и сами кажете да на овом факултету о Вашим делима никада није расправљано?

Реч је о новели „Свињарска фарма”, коју сам написао у виду књижевне расправена Филозофском факултету у Нишу са реалним професорима као њеним актерима. У њој се браним од памфлетских књига насталих у Топлици са циљем да дезавуишу мој књижевни и људски интегритет. Професори и студенти у књижевној радионицирасправљају о прљању естетике од стране пара књижевника,што, иначе, није оригинална топличка појава, јер је имала узор у једном од најпрљавијих књижевних текстова, хуморески „Војко и Савле”.

Ваша књига „Како упокојити Драинца” цела одише немилосрдном вивисекцијом људи и појава из завичаја. Ви ту, понекад, идете и у саму породичну интиму некадашњих својих пријатеља. Је ли то баш примерено „лепој књижевности”?

Тачно је да се читава моја књижевност може третирати као људска комедија која се игра у јужној Србији. Међутим, завичај је ту само сцена, позорница, место догађања. Два велика писца, обојица професори у јужним крајевима, Сремац и Домановић, од којих сам учио мајсторско писмо,такође су поставили своје комаде на ту сцену. Прихватам да сам карикирао, исмејавао, наругивао се, портретисао, своје савременике, али одбијам да сам улазио у пародичну интиму људи. Кад сам за јунаке узимао реалне људе, бавио сам се само њиховим јавним делом, онаквим какво су га они сами представили. У књизи која је повод овог разговора ништа није измишљено, поготово не импутирано: писац је само анализирао или, нека буде, вивисецирао, јавне актере заједничке нам друштвене и политичке сцене. Да парафразирам изванредан афоризам лесковачког писца Радета Јовића: „Трудио сам се да на малечку столицу седим, али да у големо небо гледам”. Да ли сам од јужне Србије начинио универзум, није на мени да судим.

Вас као опсесија прати прогон комунистичких власти. Међутим, и Ви сте били део нове, демократске власти – помоћник министра за културу. И опет сте незадовољни. Зашто?

У вези са мојим статирањем у маленој изби Министарства културе, могу само да кажем да сам био чиновник без икаквих овлашћења, како материјалних тако и управљачких– све и да сам хтео, нисам могао ништа да променим. Интересантно је да ми то што сам после тридесет година поново потписао платни списак највише замерају („Шта ћеш тамо, то није твоје друштво!”) они који су за све то време уживали све могуће друштвене привилегије, правили каријеру, добијали станове, путовали по свету, добијали награде, речју, да употребим духовит израз чувеног предратног лесковачког народног посланика Тодора Тонића, „татка на народ”, били синекурчићи. Данас су они државни писци, национални пензионери, уредници државних предузећа, а ја сам поново дисидент, јер сам разочаран што је комунистички систем заменила још гора партократија.

Стиче се утисак да сте, бранећи великог полемичара Драинца у Вашој књизи, у ствари бранили себе, као да сте писали сопствену апологију, по оној Сартровој – „Пакао, то су други”. Може ли на тај начин писац сам себе да одбрани? ,

Тачно је да је „антрополошки циклус” моја књижевна одбрана, у сократовском смислу анологија. Истина, свако добро књижевно дело се брани само собом, њему нису потребни адвокати. Али мој положај је био специфичан, био сам најнападанији српски писац новијег времена. Стога сам одлучио да своју одбрану изнесем за живота, уз сав ризик да је сувишна. При том се нисам руководио Сартровом тезом да су пакао други, напротив, највише сам се подсмевао самом себи. Ако генерације које долазе одлуче да ме читају или изучавају, видеће у мени писца који је, као пре њега Драинац, сам себи критички осветљавао и често се себи наругивао. Једино бих волео да те генерације могу да кажу за мене, као за Драинца, да сам био писац крваве истине и човековог права.

Драган Борисављевић