Пензионерска бомба

Чули смо недавно овај виц. Као, двојица играју голф. Један од њих замахне штапом и, тек што није ударио лоптицу, кад на путу поред терена угледа погребну поворку. Зауставља се, скида капу, затвара очи и скрушено изговара молитву. Пријатељ му на то каже: "Ау, ово је нешто најдирљивије што сам икада видео". А овај одговара: "Да, па ипак смо 40 година били у браку…"
Да је реч о вицу, међутим, овде се види већ по томе што би се, судећи према статистици, пре дало очекивати да у некој сличној, реалној конверзацији, учествују не два мушкарца већ – две жене. Ово једноставно зато што је просечан мушки век и даље осетно краћи од женског, а и да је тако на целој нашој планети, без изузетака.

Истина је, међутим, да је животни век и једног и другог пола у новијој историји доиста прилично продужен. Толико да је већ стао да изазива и приметну зебњу. Нарочито код економиста.

Демографски минус

Седамдесетих година прошлог века, ондашњи председник Светске банке Роберт Макнамара сматрао је да демографска експлозија на свету може бити опасна колико и некакав – нуклеарни рат! Таква страховања су у међувремену заменила она сасвим супротна. Сада многима изгледа да би свет убрзо могао да буде опустошен као у нуклеарном рату захваљујући, пре свега, све већем демографском минусу, који, дабоме, никако није без везе с оним великим плусом, регистрованим након Другог светског рата.

Та експлозија је, тада, на енглеском и названа, "бејби бум". Ратници, срећни што су уопште преживели, бацили су се, наиме, на живот, па су, у виду последице, нешто касније почела да се рађају и деца. Огроман број деце коју су, како рекосмо, нарочито економисти ових дана почели све чешће помињу. А зашто? Зато што "бејбибумери", који су на свет стигли тамо неке 46. или 47. године, ето, наредне 2007 – иду у пензију!

Прошле недеље је, у вези с тим, и из Европске комисије стигло упозорење. Далеко од тога да је било прво, али је (опет) било узнемиравајуће: "Уколико већина земаља не учини нешто озбиљно на деактивирању пензионе темпиране бомбе, она ће експлодирати у рукама наше деце и унучића…", јадиковао је, рецимо, Хоакин Алмуња, европски комесар који се бави не бригом о породици већ о – економским и монетарним питањима. Испоставило се, наиме, да управо стручњаци тог профила најбоље разумеју рачунице, направљене не само у ЕУ већ малтене свугде по свету, на ту тему.

Захваљујући бољем стандарду (тамо где је он бољи, разуме се), правилнијој исхрани, модерној медицини и, ваљда, здравијем животу скопчаном са забрањивањем пушења и сличним замислима, људи су, једноставно, почели све дуже да живе. Испало је, међутим, да су они, што је парадоксално, почели да праве све мање потомство, па се онда, када су економисти узели оловку у шаке, испоставило да ће, настави ли се овако, и у многим другим земљама, а не само у Србији,  убрзо доћи дан у коме ће надлежни морати да почну с прављењем листа за исплату задоцнелих пензионерских принадлежности, са много шансе да у томе никада не успеју у целини…

Неподношљив дуг

Рачуница је, наиме, потврдила да нема више тог пензионог система кадрог да поднесе да радници већ са 60 престану да раде и онда тако проведу, рецимо, три-четири деценије! Поготово у ситуацији када на радном месту, заправо, нема ни ко да их одмени. Европљани су стога срачунали да ће негде средином овог века уместо садашња четири једног пензионера морати да издржавају – два радника! Срачунали су да ће, чак и ако се узме у обзир прилив 1,8 милиона имиграната годишње, број радно способних (од 15 до 64) до 2030. године опасти за 20 милиона људи. Што би, опет, могло да услови велике рупе у националним буџетима, које је Владимир Спидла, европски комесар за социјална питања, ових дана упоредио са неподношљивих 200 процената бруто домаћег производа. Све то, разуме се, само у случају да се сада ништа не предузме.

ЕУ, разуме се, зна шта ваља предузети. Једино што се то никако не свиђа "бејбимбумерској", а ни потоњим генерацијама које су колико до јуче планирале шта ће све да чине са собом, у деценијама које су им преостале. Сада им чиновници, пак, нуде да, уместо да као крепки пензоси крену на пут око света – наставе да рмбаче! Макар до 65. А што не би и до 70! Нуде им при том да, у извесном смислу, слабије зарађују, будући да је за дужи пензионерски живот потребно и да се – више ставља на страну.

Ваљда се у вези са свим тим у француској штампи ових дана, рецимо, могло прочитати понешто и о најновијој иницијативи тамошњег министра Жана Луја Бароа који се заложио за – побољшање услова за запошљавање радника старијих од 50 лета. Педесетогодишњаци су (тако је бар у Француској) постали предмет свеопште бриге, па и заштите од евентуалне дискриминације злих послодаваца, неспособних да увиде модерне трендове пословања у свету. Барло, иначе, планира да стопу запослености радника старих између 55 и 64 године са садашњих 40 крајем деценије подигне на 50 процената, а "Монд", при том, подсећа да је ова стопа у Британији већ достигла 56,2 одсто, а у Шведској и свих – 69,5 процената.

Шта из свега тога могу потенцијални пензионери да закључе? Најпре да треба на време да се окану идеја да ће и они, попут тамо неких бивших елемената, више икада лако и брзо у пензију. Очевидан закључак многобројних анализа се, при том, сам намеће: у економском смислу било би, свима свакако, најбоље да свој одлазак у пензију планирају за  – дан своје смрти.