Шестар, лењир и компјутер

Танјуг специјално за "Политику"
ЊУЈОРК – Ретко се пружа прилика да се на делу види остварење божанске правде као што је то сада случај са грандиозном ретроспективном изложбом Захе Хадид у њујоршком музеју Соломона Гугенхајма. Хадид је Арапкиња, рођена у Ираку, прва жена добитница  награде Прицкер која је у свету архитектуре еквивалент Нобелу, што је већ све необично и јединствено, али то да  јој се у Америци, која је разорила њену домовину, у музеју који је изграђен јеврејским богатством док њен народ већ пола века ратује са Израелом, одржава изложба на којој је обухваћено три деценије њеног рада, неоспорно је "прст Божији".

Избор музеја Гугенхајм да се прикаже невероватно плодан, инвентиван и, надасве, визионарски стваралачки опус једног од водећих архитеката у свету је више него маестралан, јер тај простор је пројектовао велики архитектонски геније 20. века Френк Лојд Рајт, а његова ротонда у којој се спиралном рампом иде ка  врху јесте одјек зигурата које су подигли далеки преци Захе Хадид, Вавилонци, да  се што више приближе звездама и боговима.

Луди пројекти

Хадид (1950) до пре нешто више од једне деценије носила је епитет најталентованије архитектонске наде чији су пројекти довољно фасцинантни да се о њима  прича у стручним круговима, али превише "луди" да би били  реализовани.  Остала  би "архитекта на папиру" да  њен план за Витра ватрогасну станицу у Вејлу на Рајни у Немачкој 1993. није постао стварност. Та конструкција која као да лебди и са искривљеним равнима донела је Хадид не само славу већ и прве веће поруџбине, али још је много већи део пројеката остао на папиру него што је изведен.

Изложбом у Њујорку Хадид се представила као изванредан сликар, као архитекта који може, подједнако успешно, да изведе планове на класични начин са оловком, шестаром и лењиром како су се радили од Брунелескија, да уради макете али и да употреби компјутерску и дигиталну технику. За њу нема тајни у ликовној уметности, архитектури, урбанизму нити дизајну ентеријера и намештаја.

Њу, коју са извесном дозом подсмеха, злобе, зависти, али и дивљења, зову  "дивом" у Лондону, где јој је база и где је дипломирала пројектом за имагинарни музеј у Сан Франциску, није мрзело да сама уради поставку своје изложбе, којој је препуштен цели простор ротонде, а стална поставка Гугенхајма је скрајнута у бочне  дворане.

Као на покретној фабричкој траци, елементу који је унела у управну зграду аутомобилске фабрике БМW у Немачкој, изложба тече хронолошким редом од приземља до врха спиралне рампе Гугенхајма.

На почетку су њене скице рађене још на студијама где се јасно  препознаје фасцинација руским конструктивистима и супрематистима као што је био Казимир Маљевич. То су, пре свега, уметничке слике, достојне сваке музејске колекције лепих уметности, као што је случај са њеним, данас чувеним, дипломским радом који је изложен у музеју Сан Франциска. У Њујорку може да се види само реплика, јер оригинал није уступљен за излагање.

Флуидни поља

На тим сликама Хадих истражује могућности да грађевине делују као заустављени покрет и да се потпуно "стопе" са околином, било да су смештене на падину неке стене као што је идеја за Кантри  клуб у Хонгконгу, или се стапају са околним зградама ако је терен у урбаном окружењу.

Њена идеја водиља, које се никада није одрекла, јесте да архитектура не може бити изолована од околине, нити од динамичних снага које емитују житељи тог амбијента. Уколико грађевина коју је пројектовала да нови идентитет и ритам амбијенту који је окружује, онда је циљ у целини остварен.

Као што је постепено "приземљивала" своје лебдеће грађевине, тако су и форме од оштрих, геометријских почеле да добијају неку "заобљеност" и специфичну флуидност.

Опоненти су јој замерали да савремена грађевинска технологија није дорасла њеним визијама, али се на снимцима реализованих пројеката може видети да постоје начини да масивне грађевине "лебде".

Још једна револуционална идеја Хадид, да различите модуле споји на наизглед неспојиви начин у грађевинску целину, реализована је на Медија парку у Диселдорфу чије појединачне зграде као да плутају, сударају се, експлодирају и све то чини надреални спој који би могао да илуструје неку свемирску станицу.

Хадид се, са подједнаком пажњом, бави екстеријером колико и интеријером својих грађевина, а њена еволуција иде ка све већој пажњи коју поклања унутрашњим просторима. Зидови, подови и стропови као да се спајају, шире, стварајући илузију стално променљивог простора који је Хадид назвала "флуидним пољима" која треба стално да "интригирају посетиоце и подстичу социјалну и културну интеракцију".

У том духу је изграђен Центар за савремену уметност у Синсинатију који ни у ком случају није музеј у којем су уметничка дела изолована већ су слободно размештена у снопу бетонских коцки које су све само не класични линеарни след галерија. Ту се може видети у пракси њен концепт

"урбаног тепиха" да се улица, без неког класичног прекида, спаја са унутрашњим простором.

Док се у Сарагоси приводи крају изградња њеног изложбеног павиљона који је у форми моста преко реке, данас, већ прослављена, ватрогасна станица у Вејлу на Рајни променила је намену и сада је – музеј.