Комарци и магарци

По количини забринутости и галаме коју изазива, помислило би се да у Србији не постоји већи проблем од ријалити емисија. Појава овог савременог изума је незапамћен атак на традиционалну културу српског човека који је, познато је, још у време једноцифрене писмености и оснивања прве високе школе, по трговима рецитовао Гетеа и Шекспира. А на шта смо сад спали.

У реалности, популарна култура се свуда у свету разликовала од елитне и по правилу бар у некој мери изазива критику и подсмех. Елитна култура захтева предиспозиције, ресурсе и напор које велика већина људи нема прилике ни мотива да прибави. Заправо, један од разлога зашто су напади на популарну културу по правилу шири и интензивнији него што она реално заслужује је у снобизму тј. покушају да се стварањем дистанце у односу на ниже класе обезбеди сопствени статус.

Ријалити емисије се у једној огољеној и заоштреној, да не кажем примитивној форми, баве основним преокупацијама људских бића које су предмет и велике литературе. А њихова когнитивна (сазнајна) захтевност заправо и није баш толико мала као што се обично мисли, и поготово није мала када се упореди са ранијим генерацијамa производа масовне културе. Као што је Стивен Џонсон показао у књизи „Лоше је добро”, савремена популарна култура је интелектуално захтевнија а не једноставнија од њених историјских претходника. У данашње време, чак и праћење релативно незахтевних програма као што су ријалити програми захтева да се, из епизоде у епизоду, често у распону од неколико месеци, памте бројни ликови, промене у њиховим односима и детаљи њихових интеракција.

Овај напор уложен у праћење ријалитија свакако би могао да се опише као колосално губљење времена, али, истини за вољу, то може да се каже за сваки хоби, од играња шаха до слушања класичне музике. Ако смо нешто научили из претходних сто година психолошких истраживања, то је да је тзв. трансфер знања – пренос наученог с једног домена у други – тежак и неуобичајен. Још од времена турбо-фолка (да не помињемо пометњу коју је својевремено створила појава рок-музике) диже се паника да ,,деградирани” музички или телевизијски укус води ка општем расулу у друштву. У међувремену, власт се променила, а турбо-фолк је постао један од успешнијих извозних производа. Софистициране естетске преференце нису никаква гаранција зрелих политичких ставова или придржавања конвенционалних моралних норми.

Психолози су дуго веровали да је човек празна табла на којој се пасивно рефлектују вредности окружења – то је ишло толико далеко да су се пацови и голубови користили као модели учења код човека. А и данас на сваком кораку може да се чује како је људе лако изманипулисати да купују ствари ,,које им не требају” и гласају за странке које не раде у њиховом интересу; како су полусвесне масе беспомоћне жртве реклама за детерџент које им обећавају не само беспрекорну чистоћу већ и породичну срећу и материјално изобиље.

Данас знамо, међутим, да је људска психологија компликована и инертна; да човек у своје окружење улази с гомилом укорењених предрасуда и преокупација, а да своје разумске моћи користи крајње селективно, најчешће у смеру унапред утврђених закључака. То је у складу са свакодневним искуством које нам показује да мало ствари у животу има мање изгледа на успех од промене туђег мишљења. Ко год тврди да је људима лако управљати, мора бити да никад није нешто покушао да прода, да направи гледану емисију или победи на изборима за савет месне заједнице.

Савремени гледалац ријалитија није пасивни пријемник понашања која види на екрану. Напротив, он је ту да суди, процењује и захтева казну и забрану. Неко ће рећи да учешће познатих у ријалитијима даје престиж. Али заправо се дешава супротно – учешће у ријалитијима унижава статус некадашњих звезда и своди их на ниво гледалаца, ако не и испод њега. Уосталом, постоји разлог зашто у ријалитијима не учествују праве звезде на врхунцу славе, већ оне увелико или полузаборављене или притиснуте новчаним проблемима.

Око најновијих изјава у једној од емисија о томе да су нас ,,Јевреји бомбардовали и донели рак” те ,,створили Америку” дигла се велика бука. Нажалост, слични ставови о Јеврејима „који подмукло контролишу светске догађаје” су опште место препоручиваних коментара читалаца на сајтовима практично свих већих српских медија, а интернет форуме да и не помињемо. У земљи у којој мало ко зна како се зове председник његове општине, али зато иза сваког жбуна искачу стручњаци за Либију, САД и међународне финансије, било је само питање времена када ће се неки од тих „стручњака” појавити и у ријалитију. Али то је најмањи проблем.

доктор психологије