Прваци у двадесетој

ТРГОВИШТЕ – За Драгана Алексића из Трговишта кажу да је ненадмашан у проналажењу, одређивању нумере, класе, квалитета и кубикаже украсног камена који у долини Пчиње проналазе само вешти и сналажљиви. То што вам овај млади човек саопшти о овом веома траженом производу широм Србије, и некадашњим републикама СФРЈ, сто одсто је тачно. Такође, напамет зна стихове тридесетак наших песника и 200 песама познатих певача народне музике.

Ништа у свему овом не би било чудно да деветнаестогодишњи Драган Алексић није неписмен и да је 1994. године само неколико недеља провео у првом разреду. Поред њега и две године старија сестра Мирјана је неписмена, док се описменио само најмлађи брат Горан. Каже да познаје најмање десетак неписмених његових вршњака. Године немаштине и недаће су учиниле да многи не оду у школу и не описмене се и науче основне рачунске операције, сабирање и одузимање.

Не жели много да прича о томе зашто је напустио први разред основне школе. Напомиње да је престао да одлази јер није имао чиме пред учитељицу, зато што му је блиски рођак продао књиге, свеске и други прибор да би купио алкохол и попио га. И друга деца његовог узраста су имала овакву или сличну судбину.

– Причало се и прича да је основно школовање бесплатно, а знам да је онда мојим родитељима требало много пара да сестра и ја кренемо у школу. Није се имало, важно је било да се прехранимо и не идемо голи и боси. Од малена сам навикао да радим и зарађујем, берући, у почетку, лековито биље и шумске плодове, а онда сам се дао у овај уносни посао – прича Драган и додаје:

– Неки од мојих другова и другарица хоће да се описмене па ће у двадесет и некој години као прваци сести у школске клупе. Добро је што су у Врању неке организације покренуле то. Међутим, за пут до Врања треба новац, а где га наћи толико. Зато треба учинити нешто да описмењавање буде приступачно – вели Алексић, уз напомену да се он неће описмењавати.

Драганове речи о описмењавању су нам уз осмех потврдили Влада, Срба, Бојан, Невена, Жаклина и Весна. Не смета им што ће у школској клупи бити прваци као двадесетогодишњаци. Њихова жеља је да не буду слепи код очију и зато ће "савладати азбуку и рачун".

Иначе, својевремено су за Драгана говорило да не зна да рачуна, али се у девизе, приликом продаје камена, одлично (разуме) и сналази. И сада тачно зна колико камених плоча улази у кубик, метар и колико плавих, зелених, црвених и "моравиљкавих" треба за кубик "двојке", "тројке" или неке друге врсте.

Општина Трговиште је екстремно неразвијена и изузетно сиромашна, те отуда и не чуди што има оваквих и сличних случајева, кажу у локалној самоуправи. Годинама се таворило и пропадало све дубље у тешку економску ситуацију. Многи родитељи у планинским селима и засеоцима због немаштине и удаљености школе по неколико десетина километара нису слали своју децу, а онда су их касније описмењавали кад би стигли у "цивилизацију".