ВРЕМЕ КАД ГЕНЕРАЛИ ЋУТЕ

Чиме ће Москва одговорити на пољско-чешко-амерички "противракетни" изазов? У игри против њених интереса сада је по свему судећи још и Грузија. Једно место за амерички радар, повезан с ракетама у Пољској, тражи се "однедавно" и на Кавказу, а први у реду који Вашингтону нуди војно гостопримство јесте Тбилиси.
Председник Сакашвили не одустаје од идеје да граница Грузије и Русије постане граница Русије и НАТО-а. У противном, Грузија се "неће никада осећати безбедном".

Утисак је да Русија нема готов одговор на питање. Потребно јој је време. Чини се да не запажа много других могућности осим политичких – на које се председник Путин уосталом и ослонио говорећи недавно у Минхену. Његов говор произвео је утисак на владе и оставио дубок траг у европском јавном мишљењу. Ствара се језгро савезничког притиска на администрацију председника Буша да и она размисли. Због чега је Америци потребно да готово изазивачки експлоатише антируско расположење владе у Варшави? Коме је потребно да се Руси осећају безбедносно угрожени?

После Путина, у јавности су се огласили руски генерали, али мање убедљиво. Главнокомандујући ракетних стратешких снага генерал Соловцов "обећао је" да ће се Пољска и Чешка наћи на нишану руског нуклеарног оружја. Шеф Генералштаба генерал Балујевски наговестио је да ће Москва можда иступити из споразума Русије и САД о ракетама кратког и средњег домета. И коначно, када је обелодањено да је у америчком распореду ПРО још можда и Кавказ, командант ваздухопловства генерал Михајлов пожурио је с изјавом да руски авиони могу долетети и уништити америчку инсталацију било где на Кавказу.

"Могу", али ни прво, ни друго, ни треће није произвело жељени утисак. Вашингтон је више погођен тиме што је јавност Европе на пречац освојена резоновањем и аргументима које је изнео Путин (ресор Кондолизе Рајс позван је да Москви "боље објашњава" проблем!) него што га брине то чиме прете генерали. Јасно је да Русија неће почети рат због америчких база на територији друге суверене земље. Уколико би пак Москва иступила из споразума о пројектилима кратког и средњег домета, на шта алудира Балујевски, зар тиме не би само политички олакшала Вашингтону? Нуклеарне крстареће ракете сутрадан би могле осванути на територији русофоба Балтика – на два минута долета до Москве.

Осим тога, зашто напуштати споразум ако већ нема средстава да се произведу пројектили који су предмет договора? Првенствени акутни проблем Москве јесте заменити дотрајали арсенал совјетског стратешког оружја, довољним бројем "топоља М". "Топољ М" се производи и уводи у дежурство динамиком од пет до седам ракета годишње – а потребно је до 2012. произвести их и распоредити око педесет годишње. У противном, у опасности је равнотежа у руско-америчком нуклеарном застрашивању. Њихова узајамна претња одмаздом је апсурд с реалним политичким учинком. Током хладног рата Вашингтон и Москва успешно су се суздржавали од покушаја продора у "двориште" туђег безбедносног утицаја.

Психолошки, тас тог апсурда померен је данас на штету Русије, појединошћу о дотрајалости арсенала. "О чему расправљамо? Каква одбрана од ракета? Одбрана, од чега? Њима ништа није остало. Они сада немају ни ракета, само товар зарђалог метала, то је све!" Наводно, то су речи бившег министра САД Пауела савезницима у Европи – ако га је верно цитирао председник Путин, говорећи старешинама руске безбедности пре три дана.

Шеф Кремља шаље Европи сигнал против данашњег америчког аргумента. Жели да каже – изговор Вашингтона за агресиван корак напред, још ближе Русији, нема чињеничну основу. Има лажни повод. Међутим, изгледа да то и јесте прави проблем – неувереност САД у постојање руског војног одговора. Ако је тако, онда је тренутак Русије онај у којем генерали треба да ћуте, пуштајући да терет изнесу политичари. Неубедљиве алтернативе су опасне.