Машта и креација на тендеру

Случајно је рођена у Ваљеву, а да тај град више никад није видела. После је неколико година живела у Крагујевцу који је дао печат њеном битисању на овоме свету. Ту је Соња Вукићевић, са значајним црногорским архетипом у себи, задобила почетну, најважнију животну снагу и оптимизам.

Када је дошла у Београд имала је шест година. Са железничке станице, право у Бирчанинову улицу број 28. Први утисак био је да је залутала у бајку. Изгледала јој је као улица кестенова. У међувремену, ова значајна одредница на Славији, уписала се и као улица амбасада и конзуларних представништва.

За уметницу је, пре свега, остала упамћена по старим београдским породицама, белогардејцима, студентској мензи, ДИФ-у, Народном универзитету и једном бункеру. Иако се касније преселила у Карнегијеву улицу, код Машинског факултета, а данас станује у близини вождовачке цркве, сећање на Бирчанинову је нешто посебно.

Редови испред амбасада

Бирчанинова улица је за балерину, кореографа, сценографа, редитељку, једном речју мултимедијалну персону цењену у европским оквирима, остала непревазиђена. Грациозна улица на Славији је можда изгубила на својој тишини и миру, али никако не бледи на значају. Бирчанинова је присутна у хиљаду њених сновиђења.

– То је важна улица, имала је неизбрисив утицај на мене. Суштински је определила моје одрастање, битно утицала на формирање животних ставова. Занимљива је и по томе што су у њој живели писци, композитор Логар. Ишла сам у основну школу преко пута бугарске амбасаде. На углу је била кафана "Мали Париз", а на другом ћошку Народни универзитет "Ђуро Салај". Деца из краја су ту бесплатно гледала све филмове. На месту зграде Фонда ПИО налазио се немачки бункер, затим канал који се протезао све до Храма Светог Саве. Када причам о тој улици, заправо говорим и о њеним становницима.О једном oсиромашелом Белорусу који је живео у подруму. Од њега сам добила новчић из времена Октобарске револуције. За разлику од данас, некада смо се познавали сви који смо живели у  крају. Дружила сам се са сиромашнима и богатима. Свако двориште у Бирчаниновој и околини карактерисала је динамична историја. Нажалост, многе породице су осиромашиле и морале да оду. А када нема људи који су својим животима давали печат, улица мења свој облик. Дошли су они који немају обликован породични идентитет, да би могли да сачувају историју Бирчанинове, историју Београда. Посматрано географски, Бирчанинова се протеже од Славије и спушта до Сарајевске.У том току она захвата, додирује се са важним београдским улицама и знаменитостима. Жао ми је што је донекле изгубила на својој лепоти, стилу, тишини, архитектури. Тамо где је била дивна продавница, сада је подигнута зграда за богате људе. Простор немачке амбасаде раније је припадао једном богатом Београђанину. Када сада прођем Бирчаниновом, нарочито ми се не допадају редови испред амбасада. Осећам се тужно. То је покварило, за мене, најлепшу улицу у којој је измешана прошлост и садашњи тренутак, старо и ново – сматра Соња Вукићевић.

Архитектура срећних људи

У Београду, према њеном схватању, никада није владао склад у правој колико у незаменљивој архитектури људи.

– Велики део Београђана је отишао. Они који су дошли не могу да се навикну на широке улице. Антрополошки су измењени ликови људи који шетају градом. Не срећу се више аристократске физиономије лица. Изгубљена је радост, архитектура срећних људи. Београђане је  красило васпитање. Лепота београдских девојака и момака одисала је аристократијом. Поштовао се ред. Знало се ко је најпаметнији, ко најлепши у граду. Ко је богат, а ко талентован. То мора да се врати Београду. Мора да се врати оптимизам, цивилизација и образовање које недостаје великом граду – уочава разлику Вукићевићева. Главни задатак оних који брину о њему јесте да оформе препознатљиву естетику Београда.

– Не може бити "Хајат" и цео тај луксузни комплекс са, преко пута, призором тоталне беде. Пре шминкања улица, треба погледати људе који су пропали и оронули. Ваљда су они битнији од фасада. Да сам на месту богатих људи, осећала бих скоро обавезу да годишње сазидам две, три мале куће. Територије има за читаво човечанство  – мишљења је уметница.

Зграду "Геозавода" у Карађорђевој улици посебно издваја и, уопште, читав тај крај код хотела "Бристол".