Последње путовање Чеовог камарата

Најбољи друг Че Геваре, сапутник у легендарном путовању мотоциклом по Латинској Америци, отишао је на свој последњи пут. Алберто Гранадо, умро је у 88. години у Хавани, где је на Чеов позив дошао из родне Аргентине још 1960. Пепео ће му по његовој жељи бити расут по старој домовини, Венецуели и Куби.

Како судбина уме да се поигра, стари Алберто Гранадо планирао је да ове године заједно с Родригом де ла Серном(35), аргентинским глумцем који се прославио играјући дебитантску ролу Чеовог сапутника у „Дневнику мотоциклисте” (2003), пође жив у посету свом родном граду у провинцији Кордоба. Овако ће у место рођења стићи само део његовог пепела.

Ернеста Гевару је упознао случајно, преко свог шест година млађег брата који је с будућим револуционарем ишао у средњу школу у Кордоби. Старији Алберто Гранадо био им је тренер у рагбију. Али се с будућим Чеом зближио јер их је везивала страст за литературу и спорт.

На пут су кренули када је двадесетдеветогодишњи Гранадо већ био дипломирани биохемичар, а двадесеттрогодишњи Ернесто при крају студија медицине. Од Аргентине до Венецуеле, кроз Чиле, Перу и Колумбију, прошли су 14.000 километара мотором„нортон 500” који су назвали Сила. Мора да је ова машина заиста била моћна, јер путеви по врлетима Јужне Америке ни дан-данас нису баш лаки, а какви су били половином прошлог века, када су другари кренули у своју животну авантуру, могло је само да се наслути у филму Волтера Сејлса „Дневник мотоциклисте”. Деветомесечно упознавање са светом заувек их је променило.„Кренули смо да бисмо упознали свет, али је путовање променило обојицу. Ернесто је постао пример и симбол, постао је Че. Ја сам научио да тај свет који смо откривали треба променити”, рекао је Гранадо у недавном интервјуу мадридском „Паису”.

Тутњећи по главним џадама и скрећући на непроходне стазе, од грандиозних рушевина преколумбових цивилизација, Мачу Пикчуа у андским висинама, до колоније лепрозних несрећника у Амазонији, схватили су колико је непремостив амбис између сиромашних и богатих и осетили се позваним да за свог живота учине све како би се свет променио.

У лето 1952. завршили су свој пут у Венецуели, где су се раздвојили. Гранадо се вратио у Аргентину и радио је као биохемичар. Ернесто је наставио свој револуционарни животопис. Отишао је у Гватемалу, па у Мексико, где се упознао с Фиделом Кастром. Када је кубанска револуција победила, а Ернесто већ постао командант Че, позвао је Гранада да дође у Хавану да се виде.Алберто Гранадо је из Аргентине отишао с породицом 1961. да би видео старог друга и тамо је остао до краја живота. Био је професор на Медицинском факултету у Хавани, оснивач научног института за биохемију. Помогао је да се направи „Дневник мотоциклисте”, појавио се уживо као глумац натуршчик у том филму. Написао је неколико књига о Че Гевари и њиховом пријатељству.

Дао је хиљаде интервјуа. У једном од последњих питали су га зашто млади људи и данас воле Чеа:„Зато што је то био човек који се борио и дао свој живот за оно што је он сматрао праведнијим светом. И што време више пролази а државама управљају поткупљиви људи склони корупцији, Чеова личност је све већа и све привлачнија. Он није бог, већ само човек чији пример треба да следимо, тако што ћемо дати све најбоље од себе, шта год да радимо…”

Мање поетично, али с пуно духа причао је о њиховом последњем сусрету у октобру 1964. нешто пре него што је Че с министарског места на Куби опет кренуо у свет да шири револуционарни пламен. „Имам част и задовољство да позовем министра на једно пиће, рекао је Гранадо Чеу отварајући боцу кубанског рума. Знаш, додао је, да су од свих мојих ситнобуржоаских порока остала два којих не могу да се одрекнем –љубав према путовањима и доброј капљици.

А Че му је одговорио:

„Гледај мали (Гранадо је ниског раста, мишићаве фигуре, великог орловског носа), добро знаш да ме пиће никад није занимало. А путовања, она ме интересују само ако на њих кренем с митраљезом.”

Тако је и било. Че је у Конго па у Боливију кренуо наоружан, уверен да ће распалити револуционарни жар међу сиромашнима и обесправљенима. У Боливији су га убили пошто су га издали баш сиромашни сељани, али околности које су пратиле његову смрт и даље су тајновите. Уз Чеове идеале Гранадо је, кажу, остао до краја веран неким од ситнобуржоаских порока. Доживео је дубоку старост и умро мирно, без борбе. У међувремену, Че је постао глобална икона младих.