Естрада и живот

Чули смо да је Мишковић продао Макси, и да ће се тај монополски ланац мегамаркета звати „Делез”. Са свог миријевског прозора гледао сам јутрос велику зграду маркета, очекујући да Белгијанци, за разлику од нас, раде и ноћу, и да ћу видети ново име. Али изгледа да фирмописци још нису стигли да намалају промене.

Могуће да на тај начин наш живот постаје садржајнији, јер се без трговине, естраде и политике не може замислити. Почев од државе, сви нам нуде замену за стварност, један непрекидни „ријалити” у коме само кловнови излазе на крај сами са собом. Због тога је етичка и естетска борба са фармама, великом браћом или дворовима узалудна. Већина их ужива у надреалистичном талогу. Масовна култура у Србији давно је већ конзумирала креативну немоћ и кич као образац, и спустила се још ниже, до нивоа неизрециве беде.

Тако је „Двор” неизбежно произвео простачки антисемитизам, у коме се нацистереотип о Јеврејима дистрибуира као културолошки образац примитивизма. Мада су његови корени у далеко опаснијим мисаоним сферама. Бојанић је само заморче.

Нови облици масовне естраде постају део вредносног система кризе. Наравно да то није само наш проблем. Али и на нашем тлу се зачињао и био негован глобални феномен естраде владајућих. Либијски вођа Моамер ел Гадафи је савршен пример за то. Док је Тито био жив, Гадафи је овде долазиo као смерни ђак, учећи од мајстора школу хедонизма. У првој посети после Броза, Гадафи већ стиже као увежбани ексцентрик и аутентични чудак доводећи камиле у својој пратњи, опраштајући се од иначе стерилног сабора несврстаних потцењивачким епилогом: „Збогом смешни скупе!”

Читав његов живот је гротескна, расипничка естрада, једна представа која би била урнебесна, да лакрдијаш није имао обичај да пуца на своје противнике, ма где они били. Ништа га није променило, неће чак ни неизбежни пад са власти. Гадафи је поделио силне милионе свуда по свету, финансирао певачке звезде, фудбалске клубове и „мале револуције”. Претворио садашњег председника Косова Пацолија у личног забављача под шатором у својој пустињи, а затим га отерао кад је овај потрошио знање из балканског музичког фолклора.

Србија је у Либији имала своје пројекте, раднике и интересе. Све је то зауставио грађански рат посебне врсте.

Тај човек, који је владао више од 40 година, у непосредном, трагикомичном варијетеу, показује да су и држава, и богатство, рат, мир, политика, суседи – само мање или више занимљив естрадни живот који се одвија пред очима света. Не треба трагати за фикцијом, није потребно ништа измишљати. Све већ постоји и смешно је и страшно само по себи.

У ствари, политички шоу, ма колико био распрострањен по великом свету, никада није отишао из Србије. Један од најживописнијих јунака те приредбе је пензионисани генерал Божидар Делић. Пре две године, кад је Тома Николић раскинуо кумство са Шешељом и изабрао средњи пут између надрипатриотске илузије и инстант демократије, Делић је тај раскид оплакао тешким војничким сузама. Пре тога је, за живота вође, уз много патоса оплакао Милошевића, и говорио о њему треперећим гласом запуштеног сирочета.

Његова следећа плачевна драма била је искрена, а реакција потресна. Да човеку срце препукне од туге! Тада је рекао: „Ма, за Шешеља бих дао све, живот бих му дао ако треба, али ако бирам између њега и Србије, бирам Србију!” Није познато колико је Србији било боље, а Шешељу горе због тог избора, али тај је случај показао слојеве наталожених осећања у души генерала, који се опредељивао између своје две љубави. Поток суза тада је разнежио и најтврдокорније новинаре и ширу публику, навикнуте на свачије лелекање.

Две године Делић је издржао у релативној изолацији. Николић сузама не верује, Вучић је изрекао неколико мисли које, нимало ласкаво, дефинишу Делићеву хроничну интелигенцију.

Ипак, ништа не траје вечно, ни љубав ни мржња. А политика уме да буде лака жена, да не кажемо нешто горе. Поново је Делић ономад сабрао новинаре и саопштио како се враћа изворним емоцијама, то јест Шешељу, јер Николић наводно нема програм, а оно што има, написано је на енглеском. То је најубедљивији доказ да је Србија под империјалистичком чизмом, што је Делић објаснио уз гомилу суза које је помно чувао за тај пресудни део ронизујуће политичке каријере.

Један аналитичар је записао: „Хоће ли после овога Шешељ бити јачи а Тома слабији, неважно је. Али да је забавно, да је смешно и ужасно – то се не може оспорити!”

Суштина модерног реалног варијетеа, дакле, није ни у његовој урнебесности, пајацима који неуморно играју, нити у смртној озбиљности. Није чак ни у тривијалности и приземном повлађивању надирућем просташтву. Естрада у којој живимо, мешавина је свега тога. Глиб у који смо се лепо сместили, без моћи и жеље да се избавимо.