Логика спајањa министарстава

Одлука да се спајањем појединих ресора створи седам нових министарства, како кажу стручњаци, у појединим случајевима није потпуно руковођено логиком струке. Међу најпроблематичнијим су решења о цепању Министарства рударства и енергетике на два дела тако што је енергетика „отишла” у Министарство инфраструктуре, а рударство у Министарство животне средине и просторног планирања. И обједињавање Министарства културе и Министарства телекомуникација изазвало је опречне коментаре у стручној јавности. Иако на први поглед нелогично спајање вера и дијаспоре, кажу, могло би да нађе утемељење у европској пракси.

Стручњаци за енергетику подсећају да је Министарство енергетике и рударства од 1945. године било једно министарство, најпре у саставу индустрије, а потом и самостално, те да је озбиљно питање шта ће бити са започетим енергетским пројектима, а поготово како ће то инфраструктура ефикасније утицати на управљање јавним предузећима.

Како за „Политику”“ каже Војислав Вулетић, председник Удружења за гас Србије, раздвајање енергетике и рударства нема никакве логике и није јасно шта се овим хтело постићи. Он подсећа да је, додуше, још увек важећим Законом о енергетици донетим 2004. године рударство потпуно елиминисано, односно у закону се помиње само енергетика. Исти је случај и са предлогом новог Закона о енергетици који би требало ускоро да буде изгласан у скупштини. Новим законом, међутим, није предвиђено ни да рударство буде у оквиру неког другог министарства.

Вулетић сматра да су надлежни очигледно још пре шест година одлучили да те две ствари раздвоје, али не да би рударство припојили просторном планирању, јер те две гране немају никакве везе. Логике у раздвајању би, каже, могло бити само уколико је неко желео да рударство више не буде у сенци нафте, гаса, топлотне енергије и електроенергетике, дакле онога што третира енергетика.

Када је реч о припајању министарстава културе и телекомуникација Милена Драгићевић-Шешић, професорка Факултета драмских уметности на предметима менаџмент у култури и теорија медија, сматра да одлука не звучи ни практично ни сувисло.

„Против сам реорганизација покренутих приватним слагањима и неслагањима унутар владе, која зависе од кадровских ресурса, које поједине странке поседују или не поседују. Да је среће, сва министарства би интер-ресорно деловала. Међутим, у Србији то није случај чак ни са одељењима у оквиру истог министарства. Дакле, од ове реорганизације суштински не очекујем ништа јер ће сектори радити одвојено као и до сада”, каже Милена Драгићевић-Шешић.

Бивши министар културе Бранислав Лечић уједињење ових министарстава оцењује као конструктиван предлог. Он каже да то може да функционише, уколико министар има помоћника који ће да води тај ресор.

„Иако на први поглед звучи да нису у вези, између културе и телекомуникација постоји компатибилност утолико што култура јесте облик комуникације. Преко телекомуникација се шири културни простор, књиге се читају у електронској форми, Интернет преноси садржаје важне за општу културу савременог човека”, каже Лечић и наглашава да је веза ова два ресора конструктивна „за онога ко зна шта хоће”.

Прекрајањем владе, према речима професора Стевана Лилића, председника Удружења „Правници за демократију”, дошло је до доста незграпних решења попут онога о спајању Министарства за државну управу и локалну самоуправу са Министарством за људска и мањинска права. Министарство за државну управу већ у себи обједињује два велика ресора, а сада постаје огромно.

„Највише логике има у томе да Министарство за људска и мањинска права буде самостално, поготово код нас у Србији. Међутим, обично се тај ресор везује за Министарство правде. Како ће се изаћи на крај са тим ресорима и подресорима тешко је рећи јер је овај ’инжењеринг’ пренапрегнута конструкција”, наглашава др Лилић.

„Ствари треба држати под контролом да не измакну као што се дешавало Чиплићу. Али држати није исто што и водити активну политику заштите људских права у складу са европском конвенцијом о људским правима”, истиче др Лилић.

Ј. Ц. –Ј. П. – М. С.

----------------------------------------------

Туцић: Ни Русија ни Грчка немају засебно министарство вера

Иако се у јавности одмах поставило питање у каквој су вези вере и дијаспора које ће се сада налазити под кровом једног министарства верски аналитичар Живица Туцић сматра да није све тако нелогично.

„Схватам, цркве и верске заједнице што су против укидања Министарства вера јер је оно било од користи и важан канал за прослеђивање њихових потреба и идеја. Међутим, мора се рећи и да готово да нема земље у Европи која има засебно министарство вера. Преношење надлежности Министарства вера у оквире неког другог у складу је са европским тенденцијама. Питањима верских заједница се баве разна одељења појединих министарстава”, објашњава Туцић за „Политику” и као пример наводи Русију или Грчку које никада нису имале министарство вера.