ФАУЛ НАД ЛУКАШЕНКОМ

Пола века од револуције у Мађарској јесте више него добар повод да се запази да Русима некако нису од руке заједнице са слабијима. Разлог је добровољност. Она подразумева да се у заједници, каква год да она јесте, чује "и други глас", а досад није било примера који би указивао да је Москва (не рачунајући високу репутацију руског музичког стваралаштва) у односима с мање моћнима неговала вишегласје.

Можда због тога што у Русији још није освојио простор обичај да се тај "недостајући глас" чује прво код куће. И даље превладава правило "глас је власт", она га поседује. Све друго што је наглас лако онда доживи некакав "мађарски крај", макар и годинама "после Мађарске".

Многобројне "необјашњене" смрти многобројних јавних личности (недавно и оштрог критичара политике Кремља Ане Политковске) најчешће су у том смислу трагични подсетник колико је Русији потребан, а колико је ипак пригушен тај њен недостајући "други глас".

Крв у Будимпешти могла је већ тада 1956. бити знак да ће блок савезника СССР-а у Европи "гласати ногама", чим уграби прилику. Ипак, немоћан да реформише најпре себе, СССР је тешко могао променити карактер и евентуално продужити век своје варшавске заједнице. Био је, стиче се утисак, осуђен да заједно с њом ишчекује неки споља наметнути фатални тренутак краја, с расплетом за обе стране.

Изгубивши Источну Европу, Москва се обрела пред питањем – шта са СССР-ом? Јељцин, Кравчук и Шушкјевич, "завереници Беловешке пушче", преузели су иницијативу у процесу којим Горбачов није више могао управљати. Међутим – недостајала је нека структура, нешто што би заменило скелет који се рушио. Постојала је бојазан да деоба унутар Совјетског Савеза не почне по сценарију Југославије.

Израз "заједница" (република и Русије) призван је у помоћ као први прикладан. Поменуо га је, према сећању учесника, Јељцинов сарадник Бурбулис. Заједница Независних Држава – зашто да не!? У форми Комонвелта, Британија је спасла себи контакт с колонијама, после повлачења империје на Острва.

Сам назив није ипак обезбедио и формулу. Москва је још једанпут превидела да заједница подразумева да се, осим свог, чује "и други глас".

Дефинитивно, ЗНД није више био пакт. Питање пактова решено је исходом изгубљеног хладног рата. Али Русија, као некакав "смањени СССР", сада оптерећена антагонизмима њених сопствених република и покрајина, разазнала је у ЗНД-у механизам прикладан контроли простора дуж њених спољних граница. Таква "потајна" намена није одговарала појму форме, и уместо да јача и развија се, ЗНД је тапкао у месту као и пакт. Додуше, без оштрине притиска руским војним присуством, чиме се одликовала заједница из времена Варшаве.

Бивше совјетске републике нису се показале пријемчивим за "инструктаже" Москве. Нарочито то нису биле оне које су се, као и Русија, у међувремену обогатиле приходима од гаса и нафте. Понашале су се превртљиво.

Поједине, као Казахстан, пожелеле су сопствену главну улогу. Друге, као Украјина, Грузија или Молдавија, показале су да би се, ако би могле, радије окренуле Бриселу. Прокламоване одлуке ЗНД-а (1.600 за петнаест година!) остајале су неизвршене, па се о Заједници говорило углавном поводом помпезних сусрета њених вођа. Чак је и у самој Русији створен осећај да Москва, инсистирајући на ЗНД-у, заправо губи време, не располаже ничим ефективним.

Последњи у низу самита требало је да се одржи 17.

октобра ове године у Минску, на јубилеј поводом петнаесте године. Наговештена тема скупа била је актуелнија него икад, јер је требало одговорити на питање идентитета "комонвелта". У чему су идеја, сврха и намена те организације? Коме је ЗНД потребан?

Домаћинство скупа поверено је Лукашенку, али прошле недеље у Минску није било никаквог самита. Из Москве је председник Белорусије обавештен да је на предлог Казахстана датум самита померен за новембар, пише штампа. И још нешто. Могућно је да се јубилеј неће ни обележити у Белорусији, већ у Казахстану. Штампа каже, председник Путин је прихватио измењени предлог Назарбајева.