FAUL NAD LUKAŠENKOM

Pola veka od revolucije u Mađarskoj jeste više nego dobar povod da se zapazi da Rusima nekako nisu od ruke zajednice sa slabijima. Razlog je dobrovoljnost. Ona podrazumeva da se u zajednici, kakva god da ona jeste, čuje "i drugi glas", a dosad nije bilo primera koji bi ukazivao da je Moskva (ne računajući visoku reputaciju ruskog muzičkog stvaralaštva) u odnosima s manje moćnima negovala višeglasje.

Možda zbog toga što u Rusiji još nije osvojio prostor običaj da se taj "nedostajući glas" čuje prvo kod kuće. I dalje prevladava pravilo "glas je vlast", ona ga poseduje. Sve drugo što je naglas lako onda doživi nekakav "mađarski kraj", makar i godinama "posle Mađarske".

Mnogobrojne "neobjašnjene" smrti mnogobrojnih javnih ličnosti (nedavno i oštrog kritičara politike Kremlja Ane Politkovske) najčešće su u tom smislu tragični podsetnik koliko je Rusiji potreban, a koliko je ipak prigušen taj njen nedostajući "drugi glas".

Krv u Budimpešti mogla je već tada 1956. biti znak da će blok saveznika SSSR-a u Evropi "glasati nogama", čim ugrabi priliku. Ipak, nemoćan da reformiše najpre sebe, SSSR je teško mogao promeniti karakter i eventualno produžiti vek svoje varšavske zajednice. Bio je, stiče se utisak, osuđen da zajedno s njom iščekuje neki spolja nametnuti fatalni trenutak kraja, s raspletom za obe strane.

Izgubivši Istočnu Evropu, Moskva se obrela pred pitanjem – šta sa SSSR-om? Jeljcin, Kravčuk i Šuškjevič, "zaverenici Beloveške pušče", preuzeli su inicijativu u procesu kojim Gorbačov nije više mogao upravljati. Međutim – nedostajala je neka struktura, nešto što bi zamenilo skelet koji se rušio. Postojala je bojazan da deoba unutar Sovjetskog Saveza ne počne po scenariju Jugoslavije.

Izraz "zajednica" (republika i Rusije) prizvan je u pomoć kao prvi prikladan. Pomenuo ga je, prema sećanju učesnika, Jeljcinov saradnik Burbulis. Zajednica Nezavisnih Država – zašto da ne!? U formi Komonvelta, Britanija je spasla sebi kontakt s kolonijama, posle povlačenja imperije na Ostrva.

Sam naziv nije ipak obezbedio i formulu. Moskva je još jedanput previdela da zajednica podrazumeva da se, osim svog, čuje "i drugi glas".

Definitivno, ZND nije više bio pakt. Pitanje paktova rešeno je ishodom izgubljenog hladnog rata. Ali Rusija, kao nekakav "smanjeni SSSR", sada opterećena antagonizmima njenih sopstvenih republika i pokrajina, razaznala je u ZND-u mehanizam prikladan kontroli prostora duž njenih spoljnih granica. Takva "potajna" namena nije odgovarala pojmu forme, i umesto da jača i razvija se, ZND je tapkao u mestu kao i pakt. Doduše, bez oštrine pritiska ruskim vojnim prisustvom, čime se odlikovala zajednica iz vremena Varšave.

Bivše sovjetske republike nisu se pokazale prijemčivim za "instruktaže" Moskve. Naročito to nisu bile one koje su se, kao i Rusija, u međuvremenu obogatile prihodima od gasa i nafte. Ponašale su se prevrtljivo.

Pojedine, kao Kazahstan, poželele su sopstvenu glavnu ulogu. Druge, kao Ukrajina, Gruzija ili Moldavija, pokazale su da bi se, ako bi mogle, radije okrenule Briselu. Proklamovane odluke ZND-a (1.600 za petnaest godina!) ostajale su neizvršene, pa se o Zajednici govorilo uglavnom povodom pompeznih susreta njenih vođa. Čak je i u samoj Rusiji stvoren osećaj da Moskva, insistirajući na ZND-u, zapravo gubi vreme, ne raspolaže ničim efektivnim.

Poslednji u nizu samita trebalo je da se održi 17.

oktobra ove godine u Minsku, na jubilej povodom petnaeste godine. Nagoveštena tema skupa bila je aktuelnija nego ikad, jer je trebalo odgovoriti na pitanje identiteta "komonvelta". U čemu su ideja, svrha i namena te organizacije? Kome je ZND potreban?

Domaćinstvo skupa povereno je Lukašenku, ali prošle nedelje u Minsku nije bilo nikakvog samita. Iz Moskve je predsednik Belorusije obavešten da je na predlog Kazahstana datum samita pomeren za novembar, piše štampa. I još nešto. Mogućno je da se jubilej neće ni obeležiti u Belorusiji, već u Kazahstanu. Štampa kaže, predsednik Putin je prihvatio izmenjeni predlog Nazarbajeva.