Драма и срећан крај

"Светски трговински центар" у режији Оливера Стоуна, други је филм холивудских студија снимљен са историјском дистанцом од свега пет година на тему терористичког напада на САД 11. септембра 2001. Први – Универзалов "Лет United 93" Британца Пола Гринграса, посвећен храбрим путницима отетог авиона који су се супротставили терористима и тако, уместо на Вашингтон, пали у поља Пенсилваније, и сада овај Парамаунтов, као велика и децидирана посвета пострадалим спасиоцима – полицајцима, у срушеним њујоршким кулама.

И док је Гринграсов "Лет" филм изнад уобичајених холивудских матрица, узбудљива драма документарне структуре, без напумпаног хероизма, постављена у реалном времену, Стоунов "Светски трговински центар" је класични холивудски спектакл сведен на обичну, људску меру са повременим тешким исклизнућима у патетику.

Филм на овако деликатну и трагичну тему рађен је према поједностављеном концепту: драма у рушевинама – драма у породици – срећан крај. Као такав, испод је мере неког ко се зове Оливер Стоун и ко је аутор низа провокантних, друштвено-политички ангажованих филмова који се баве савременом америчком историјом и руше све уврежене америчке догме. Оно што сада видимо пред собом је посрнули Стоун, ослоњен само на своје јако занатско умеће и ништа више. Јасно је да је и за њега ова тема сувише осетљива те је очигледно свесно избегао било какву политизацију, изузев две-три дискретне субверзије, намењене искључиво висококонцентрисаним гледаоцима.

Самим тим што је прихватио Парамаунтову понуду да у овом пројекту само режира, без већих уплива на сам сценарио (Андреа Берлоф) или унапред задати концепт, Стоун се свесно упустио у све ризике поједностављења, зарад максималног поштовања истините приче и искуства два преживела полицајца. Џон Меклафлин и Вилијем Химено, сматрају се последњим преживелим и извученим из рушевина кула-близнакиња и њихова имена су симбол људске победе и солидарности и то је било потребно испоштовати.

Сам филм почиње у минутима тик пред удар првог авиона, а онда следе врхунски режиране сцене шока, изненађења, неверице и збуњености, потом и покушаја контролисања панике. Меклафлин (Николас Кејџ) и Химено (Мајкл Пена) који заједно са осталим колегама спасавају и евакуишу људе из погођеног Јужног торња, одједном се налазе дубоко под његовим рушевинама. Повређени, прикљештени бетонским гредама, немоћни да се помере ни за милиметар.

Тако је изостала сва даља спектакуларност режије а доминантни тон филма родио се у дијалогу две непомичне, прашњаве и жедне главе у мраку и шуту, које бодре и охрабрују једна другу на преживљавање. Контрапункт статичности у рушевинама чине кадрови на њима и око њих, који делују чак фасцинантно документарно, без вишка хероизма или патриотизма. Видимо пожртвоване полицајце и ватрогасце на делу како, максимално професионално, дисциплиновано и несебично, обављају свој посао. Паралелна радња у породицама заробљених у рушевинама, међу супругама, децом, рођацима и пријатељима, ту је само да би филму "набила" минутажу, а не да би се евентуално сазнало више о личностима главних јунака. Гледалац о Меклафлину и Химену, током целог филма не сазнаје ништа ново од оног почетног, а то је да су они добри полицајци.

Смењивањем призора: рушевине-спасиоци-породица, филм брзо почиње да се понавља упркос повременој емоционалној повишености. Спасавање Џона Меклафлина и Вилијема Химена трајало је мучних и неизвесних 12 сати, Стоунов филм траје 129 минута.