Реконструкција

Опозиција је рекла да је реч о шминки и козметици, власт да је на делу пројављивање нове енергије. Говорили су, наравно, о реконструкцији владе.

У новогодишњем броју сам писао да би озбиљна реконструкција била када би из владе отишли сви партијски лидери (Кркобабић, Дачић, Динкић, Угљанин, Љајић) и премијер, без обзира на стварне резултате које су постигли. И написао сам да се то неће догодити.

Могло је да се уради и нешто друго. Да се законом одреди да Србија има та и та министарства и да се њихов број и назив убудуће не мењају без обзира на то ко победи на изборима. Дакле, да се примени немачки модел, како у једној влади не бисмо имали и Министарство за национални инвестициони план и Министарство за капиталне инвестиције.

Могућност озбиљне промене броја министарстава указала се када је пре свега на инсистирање Мирка Цветковића без министарског места остао Млађан Динкић. Ако је део владајуће коалиције – ДС плус СПС – одлучио да казни Динкића по цену ванредних избора, онда ће ваљда и да потпуно прекомпонује владу. О томе је јавно причао Ивица Дачић, а демократе размишљале далеко од очију јавности.

И онда је ту могућност одбацио управо Млађан Динкић, човек који је највише критиковао рад владе. Он је рекао не дам своје феуде, не дам своја министарства. Цветковић и остатак коалиције су слегли раменима. Последица тога је чудно прекрајање и спајање министарстава: инфраструктура и енергетика, култура и телекомуникације, просторно планирање и рударство... И то је најслабија тачка овог преуређивања владе. Министарства су прекрајана да би се одржале партијске квоте из коалиционог договора, а не да би се боље управљало земљом.

Друга слаба тачка је чињеница да су коалициони партнери, што јавно што незванично, саопштили ко ће бити њихови људи у влади. Једино нормално је било да дозволе премијеру да саопшти нови састав свог кабинета. Уместо тога Дачић је рекао да жртвује Петра Шкундрића, демократе су саопштиле да је Душан Петровић нови министар пољопривреде и туризма, а Динкић да је на његово потпредседничко место дошла Верица Калановић. Састав новог кабинета морао је да саопшти  Цветковић ако је циљ био да се јавности покаже како је влада јединственија него што је била јуче.

Један од циљева реконструкције владе био је да се створи утисак да је власт окренула лист. Питање је да ли ће просечан гласач доживети то као да се догодила нека велика промена, управо због две наведене слабости. Цветковићу, чија је воља за управљањем и добрим резултатима већа од његове способности да комуницира са јавношћу, сада остаје да у новом експозеу предочи две-три мере од којих ће велике групе грађана, делови привреде, региони осетити брз и очигледан бољитак. Влада би, дакле, морала да крене у тотални напад на кључне проблеме Србије, да постигне макар један велики успех који би могао да се носи са стицањем статуса кандидата за ЕУ.

Да би то успела влада ће морати да победи себе.