Ђаво је био цивил

У сваком човеку, негде унутра, дубоко у мраку, чучи зло. Прави ђаво, шејтан, демон, који стрпљиво чека да буде откопан, пуштен на слободу како би чинио своја посла.

Идеална прилика за ђаволска посла је рат. Видело се то и у филму „Непријатељ” Дејана Зечевића, психолошкој ратној драми, чија радња почиње седам дана по потписивању Дејтонског споразума (1995), негде у планинским деловима Босне, у микропростору једне разрушене куће у коју је смештен инжењерски вод са задатком да разминира околна минска поља.

Ситуација, дакле, није директно ратна, рат је утихнуо, али је драма велика, јер ем су јунаци чистачи мина, ем су прошли кроз рат, па се кроз њихове поступке и међусобне односе рефлектују проживљене страхоте и несрећа, а уз то им се придружује и мистериозан човек – донедавно зазидан у подрумима једне фабрике – који ће донети узнемирење и својим присуством пробудити у сваком од њих оно најгоре.

Зечевићевим јунацима, према замисли сценаристе Ђорђа Милосављевића, догодио се, дакле, шејтан лично. И то цивил. Отелотворен у лику хромог Дабе (сведен, а убедљив Тихомир Станић), човека за кога се не зна ни ко је ни одакле је, нити се зна да ли је у питању одавно психички поремећена особа, или га је ратна несрећа довела ту где га је довела – у зазидану рупу.

Признаћете, све ово делује филмски привлачно и интригантно, што и јесте случај у првом делу филма, када се гледалац упознаје са филмским јунацима: поручником Цолетом (врло добар Александар Стојковић), Чакијем (Вук Костић), Сировином (Љубомир Бандовић), Веском (Славко Штимац), Ликом (Драган Маринковић Маца, заједно са Бандовићем најхуморнији), Гузицом (Стефан Бундало), Фарухом (Горан Јокић), Сивим (Владимир Ђорђевић), Јованом (Душан Мазалица), као и са Даницом (Марија Пикић), јединим женским ликом, нажалост нејасно постављеним, недореченим и помало накалемљеним.

Други део филма је знатно слабији. Ту је сасвим јасно да систем „организованог хаоса” не може да функционише на дуже, да правила игре рационално–ирационално, реално–нереално нису јасно успостављена, јер је просечном биоскопском гледаоцу повремено потребна дискретна смерница како не би завршио у потпуној конфузији, што му се у случају „Непријатеља” може догодити. Ту, у другом делу, на видело излазе и све мањкавости сценарија и дијалошких линија, које се често своде на испразно филозофирање на тему творца универзума, добра и зла, живота и смрти, уз употребу стереотипа, што филму одузима снагу и чини да и сами глумци, један по један, посустају.

Ако ће се по чему трајније памтити овај Зечевићев филм, онда је то сигурно по фотографији Душана Јоксимовића, увек поузданог сарадника и члана ауторског дела екипе, који је са својим естетским мајсторијама спасавао многе филмове настале и у Србији и у региону. У филму „Непријатељ”, Јоксимовићева фотографија је тврда, без много боје, узнемиравајуће хладна, најчвршћи је елемент у градњи психолошке драме. Своје доприносе несебично су дали и сценограф Зорана Петров, костимограф Лана Павловић, па и монтажер Марко Глушац.

Зечевићев „Непријатељ” је и први филм из серијала о нашој недавној ратној прошлости са извесне историјске дистанце, који је у настанку (стизаће један за другим и филмови Срдана Голубовића, Слободана Скерлића, Стефана Арсенијевића...). Надамо се да ће бар један достићи или чак престићи вредности које су својим филмовима и на свом терену, постигле њихове генерацијски блиске колеге: Кристијан Милић („Живи и мртви”) и Горан Девић и Звонимир Јурић („Црнци”).

„Непријатељ” је шести Зечевићев филм. И овај је жанровски другачији од претходних, што може да указује на ауторов истраживачки дух, али и на то да аутор још увек трага за сопственим стилом по којем би био препознатљив и коначно свој на своме.