И даље преко црте

Истраживања јавног мњења показују да наши грађани корупцију доживљавају као један од највећих и најтежих проблема с којим се као друштво суочавамо. На мање-више идентичан начин на корупцију код нас гледају и странци. У том контексту врло су илустративни подаци о позицијама наше земље на фамозном Индексу перцепције корупције у последњих неколико година. Индекс је, у светским релацијама, респектабилна ранг-листа Transparency International, коју ова глобална невладина мрежа сваке године објављује, а формира се на основу оцена аналитичара ризика, економских истраживача, инвеститора и пословних људи, тако што земље оцењују оценама од нуле до 10, где 0 означава највећу, а 10 најмању могућу корупцију. Оцена мања од три значи да се корупција отела контроли.

Наша застрашујуће ниска оцена 1,3 из 1999. и пласман, безмало на самом "врху" листе, на срећу, већ су готово заборављени. Уосталом, није био неки проблем тако катастрофалну оцену, већ при наредном оцењивању у 2003, поправити на 2,3. Нажалост, показало се да све више од тога јесте проблем. Тако смо у 2004. имали оцену 2,7 и делили са Никарагвом, Либаном, Алжиром 97–102 место, а у 2005. са 2,8 били са Мозамбиком, Малавијем, Алжиром, Мадагаскаром на деоби 97–103. места.

Ових дана, биће објављена ранг-листа за 2006 годину. Било би лепо, мада је мало вероватно, да коначно прекорачимо критичних 3,0. Али, чак и ако буде тако, неспорно је да нам је бољи резултат у борби против корупције дословно неопходан.

Искуства других кажу да је један од најбитнијих услова за остваривање таквог резултата обезбеђивање пуне прегледности јавних расхода, односно широк приступ јавности свим информацијама о располагању јавним ресурсима. Још пре готово две године, усвајањем Закона о слободном приступу информацијама, за то смо створили шансу и велика је штета што је не користимо на прави начин.

На потцењивање антикорупцијског потенцијала овог закона упозорио нас је један тешко оспорив ауторитет. У недавно објављеном извештају експерата GRECO-а (Антикорупцијска иницијатива групе земаља Савета Европе) садржана је и препорука којом се од наших власти тражи да обезбеде обуку државних службеника о правима грађана која су предвиђена овим законом, као и информисање шире јавности о садржини закона. Уз остале квалитете, препорука је и добар повод да се подсетимо да смо неке ствари могли, односно морали, урадити сами.

Је ли заиста нужно да нас страни експерти упозоравају на необученост кадрова за примену Закона о слободном приступу информацијама, кад је обука изричито предвиђена као обавеза органа власти у члану 42 овог прописа? Да ли је више пута поновљено упозорење повереника за информације о ниском нивоу оспособљености запослених за примену закона могло да заслужи мало више пажње? Да ли то важи и за, још почетком године, поднету иницијативу надлежном министарству да се и ова област укључи у програм за полагање стручног испита запослених у државној управи?

Шта је било – било је, препоруке GRECO-а сада треба извршити у остављеном року. Подизање нивоа знања и код запослених у органима власти и код грађана повећаће шансе да се антикорупцијски потенцијал закона валоризује у пракси.

Наравно, за квалитетну примену ма ког закона, поред знања, потребна је воља да се закон консеквентно примењује. То, кад је потребно, подразумева и примену санкција. У том светлу треба ценити чињеницу да у досадашњој примени нашег закона, ни у једном од више хиљада прекршаја надлежно министарство против прекршилаца није покренуло прекршајни поступак. Нити је у било којем, од додуше малог броја случајева одбијања да се поступи по одлуци повереника за информације, Влада Србије обезбедила извршење тих одлука. Ваљда нам не треба препорука GRECO-а за закључак да се ове ствари морају променити. И то без одлагања, ако се желе озбиљни антикорупцијски ефекти.

А какви ефекти могу да буду, показала је једна земља која се по много чему може, боље речено, могла је, поредити с нашом. Словачка је у првој фази транзиције била оптерећена режимом који је имао проблеме у комуникацији с демократским светом, али и суочена с корупцијом драматичних размера. Донела је Закон о слободном приступу информацијама, и применила га – консеквентно. Притисак јавности на многобројне неуралгичне тачке био је огроман, а немогућност да се одговори на "деликатна" питања означила је крај многих политичких и предузетничких каријера. Словачка се данас, на фамозноj ранг-листи, налази на позицији неколико десетина места бољој од наше и чланица је Европске уније.