I dalje preko crte

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da naši građani korupciju doživljavaju kao jedan od najvećih i najtežih problema s kojim se kao društvo suočavamo. Na manje-više identičan način na korupciju kod nas gledaju i stranci. U tom kontekstu vrlo su ilustrativni podaci o pozicijama naše zemlje na famoznom Indeksu percepcije korupcije u poslednjih nekoliko godina. Indeks je, u svetskim relacijama, respektabilna rang-lista Transparency International, koju ova globalna nevladina mreža svake godine objavljuje, a formira se na osnovu ocena analitičara rizika, ekonomskih istraživača, investitora i poslovnih ljudi, tako što zemlje ocenjuju ocenama od nule do 10, gde 0 označava najveću, a 10 najmanju moguću korupciju. Ocena manja od tri znači da se korupcija otela kontroli.

Naša zastrašujuće niska ocena 1,3 iz 1999. i plasman, bezmalo na samom "vrhu" liste, na sreću, već su gotovo zaboravljeni. Uostalom, nije bio neki problem tako katastrofalnu ocenu, već pri narednom ocenjivanju u 2003, popraviti na 2,3. Nažalost, pokazalo se da sve više od toga jeste problem. Tako smo u 2004. imali ocenu 2,7 i delili sa Nikaragvom, Libanom, Alžirom 97–102 mesto, a u 2005. sa 2,8 bili sa Mozambikom, Malavijem, Alžirom, Madagaskarom na deobi 97–103. mesta.

Ovih dana, biće objavljena rang-lista za 2006 godinu. Bilo bi lepo, mada je malo verovatno, da konačno prekoračimo kritičnih 3,0. Ali, čak i ako bude tako, nesporno je da nam je bolji rezultat u borbi protiv korupcije doslovno neophodan.

Iskustva drugih kažu da je jedan od najbitnijih uslova za ostvarivanje takvog rezultata obezbeđivanje pune preglednosti javnih rashoda, odnosno širok pristup javnosti svim informacijama o raspolaganju javnim resursima. Još pre gotovo dve godine, usvajanjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama, za to smo stvorili šansu i velika je šteta što je ne koristimo na pravi način.

Na potcenjivanje antikorupcijskog potencijala ovog zakona upozorio nas je jedan teško osporiv autoritet. U nedavno objavljenom izveštaju eksperata GRECO-a (Antikorupcijska inicijativa grupe zemalja Saveta Evrope) sadržana je i preporuka kojom se od naših vlasti traži da obezbede obuku državnih službenika o pravima građana koja su predviđena ovim zakonom, kao i informisanje šire javnosti o sadržini zakona. Uz ostale kvalitete, preporuka je i dobar povod da se podsetimo da smo neke stvari mogli, odnosno morali, uraditi sami.

Je li zaista nužno da nas strani eksperti upozoravaju na neobučenost kadrova za primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama, kad je obuka izričito predviđena kao obaveza organa vlasti u članu 42 ovog propisa? Da li je više puta ponovljeno upozorenje poverenika za informacije o niskom nivou osposobljenosti zaposlenih za primenu zakona moglo da zasluži malo više pažnje? Da li to važi i za, još početkom godine, podnetu inicijativu nadležnom ministarstvu da se i ova oblast uključi u program za polaganje stručnog ispita zaposlenih u državnoj upravi?

Šta je bilo – bilo je, preporuke GRECO-a sada treba izvršiti u ostavljenom roku. Podizanje nivoa znanja i kod zaposlenih u organima vlasti i kod građana povećaće šanse da se antikorupcijski potencijal zakona valorizuje u praksi.

Naravno, za kvalitetnu primenu ma kog zakona, pored znanja, potrebna je volja da se zakon konsekventno primenjuje. To, kad je potrebno, podrazumeva i primenu sankcija. U tom svetlu treba ceniti činjenicu da u dosadašnjoj primeni našeg zakona, ni u jednom od više hiljada prekršaja nadležno ministarstvo protiv prekršilaca nije pokrenulo prekršajni postupak. Niti je u bilo kojem, od doduše malog broja slučajeva odbijanja da se postupi po odluci poverenika za informacije, Vlada Srbije obezbedila izvršenje tih odluka. Valjda nam ne treba preporuka GRECO-a za zaključak da se ove stvari moraju promeniti. I to bez odlaganja, ako se žele ozbiljni antikorupcijski efekti.

A kakvi efekti mogu da budu, pokazala je jedna zemlja koja se po mnogo čemu može, bolje rečeno, mogla je, porediti s našom. Slovačka je u prvoj fazi tranzicije bila opterećena režimom koji je imao probleme u komunikaciji s demokratskim svetom, ali i suočena s korupcijom dramatičnih razmera. Donela je Zakon o slobodnom pristupu informacijama, i primenila ga – konsekventno. Pritisak javnosti na mnogobrojne neuralgične tačke bio je ogroman, a nemogućnost da se odgovori na "delikatna" pitanja označila je kraj mnogih političkih i preduzetničkih karijera. Slovačka se danas, na famoznoj rang-listi, nalazi na poziciji nekoliko desetina mesta boljoj od naše i članica je Evropske unije.