Слике натопљене тестостероном

Специјално за Политику

Беч – Уз улазницу за ретроспективу „Девојке, слаткиши и стрипови” Мела Рамоса, једног од најпознатијих поп-арт уметникa, благајница Албертине ће вам највероватније у руке тутнути и рекламни флајер у коме вам се скреће пажња на то да у продавници музеја можете купити Рамосове оригиналне креације за колекцију пролеће/лето 2011. Боце кечапа, паклице цигарета и кока-колу са Рамосових сликарских платна замениле су мајице, кошуље, бејзбол капе, шлемови, каишеви, ташне и пешкири за плажу... Његове „пнеуматске жене” су до сада искакале из украсних амбалажа, јахале су на џиновским цигарама или се извијале иза флаше кампарија, а биле су и сервиране на плеху са питом од јабука...

Повод за ретроспективу „Девојке, слаткиши и стрипови” јесу две значајне годишњице – педесет година од оснивања поп-арта (обележава се паралелно уз велику изложбу цртежа Роја Лихтенштајна) и Рамосов седамдесет и пети рођендан. Рамос, чија се платна већ пету деценију натапају дебелим слојевима тестостерона, прославио се ликовним приказима суперхероја из стрипова (Бетмен, Флаш Гордон, WonderWoman...) и нагих жена које су од 1967. познате као „комерцијални пин-ап модели”. Његова тврдокорна приврженост истим сижеима и „безлично” приказани детаљи из стрипова, разликује га од Лихтенштајна и Ворхола. У селекцији од стотину радова који су изложени у Албертини, налазе се нека од Рамосових најпознатијих уља на платну: Дела Монти (1971), Капетан Миднајт (1962), Бела богиња (1963) и Лаки Лулу блонд (1965)... Директор Албертине Алберт Шредер који је уједно и кустос изложбе, концентрише се на две декаде (1950. и 1960), нарочито на цртеже инспирисане Амадеом Модиљанијем, Жан-Огистом Енгром, Жак-Лујем Давидом...

Иако трећа по реду, ово је ваша најзначајнија европска ретроспектива.

У сваком случају могла би да се претвори у врхунац моје каријере. Прво је, у нешто скраћеном издању, показана у Тибингену, затим у минхенској вили Штук. Албертина се не да поредити са друге две галерије – она ипак има огромну репутацију и међународну тежину.

Ово је и једна посебна ситуација у којој је и Вама и Роју Лихтенштајну паралелно посвећена индивидуална ретроспектива.

Рој је био мој веома драг пријатељ. Упознали смо се преко његове жене Дороти, у то време директорке њујоршке галерије која ме је заступала. Мислим да је то било 1962. У то време сам и ја живео у Њујорку. Рој и ја смо почели да се дружимо тако што би он сваког дана дошао да покупи Дороти са посла, те смо често одлазили заједно на вечере или на забаве. Често смо излагали заједно (нарочито у Америци), али ово је први пут да смо обојица у једној великој галерији свако са својом ретроспективом. Ганут сам пажњом која ми је посвећена – нисам очекивао толико интересовање за моју рану фазу, актове и цртеже апстрактног експресионизма. Раније сам у оквиру групних изложби са Ројем Лихтенштајном излагао свега по неколико радова.

Питања која вам и даље најчешће постављају везана су за легендарне нападе феминисткиња на Ваше, Веселманове и Лихтенштајнове радове.

Престао сам да одговарам на питања о феминисткињама. Некада су ме опседале и називале шовинистом и свињом, у ствари, не само мене већ и Роја (Лихтенштајна) и Тома (Веселмана), а данас ни не обраћају пажњу на то што радим. Ваљда имају веће проблеме у временима у којима је и плејбој постао мејнстрим. Чак и током тих фамозних 1960-их и 1970-их је било уметника који су их много више избезумљивали од мене иако они, на пример, нису показивали женска тела – ја сам био мало дете према Роберту Меплторпу који је имао, да се тако изразимо, мало другачије моделе, али који је еротику поставио на сасвим ново место. Сада је ипак све много другачије. Да ли данас уопште постоји иједна продајна стратегија која се не ослања на секс? Дошли смо до тога да нас изненађују рекламни билборди на којима нико није го.

Али, како тумачите етикету „мачо” сликара који жене „сервира” уз комерцијалне производе?

Показаћу Вам нешто (отвара свој каталог и прстом лупка по црно-белој фотографији из 1960-их). Видите ли ову жену која стоји поред мене? Она је још увек мој стуб ослонац. Са мном је овде и данас... Ја никада нисам био непријатељ жена, можда сам их само претерано волео. Ко зна који пут ово већ понављам – зар није свака лепа жена предмет пожуде?

Свакако, мада јој вероватно није сан да загрли Хајнцов кечап.

(смеје се) Већини није иако не треба заборавити да има и оних које на такав начин праве каријере. Вратимо се на данашње рекламе. Зар не функционишу по још горем принципу експлоатисања голотиње?

Судећи према реакцијама на такозване научне есеје историчара уметности, чини се да се не слажете са многим интерпретацијама ваших радова.

Повремено ме изненаде претерано озбиљна тумачења мог „опуса” (смех), као на пример та подужа научна анализа свега што сам до сада урадио коју је данас очигледно вербализовао директор Албертине Шредер. Не тврдим да сам разумео о чему је причао, али знам да је експерт за цртеже и да се задржао на мојој најранијој фази. Јасно ми је да је теми пришао веома „научно”, а ја нисам љубитељ озбиљних тумачења нечије уметности . Не знам да ли сам икада о ономе што сам сликао размишљао са филозофске стране, такође никада нисам желео да икоме правим свесну рекламу. Одувек су ме искључиво интересовали сликарство и технике којима сам се користио...

Прва ствар коју кажем студентима када се први пут нађу на мојим предавањима јесте да би, уколико су заиста заинтересовани да постану уметници, требало да сместа напусте предавање и да оду у студио да раде на својим сликама. Претерано млаћење празне сламе и некакве вербалне анализе онога што човек ствара не доносе паметне резултате...