Сараорци најлепши на свету

СМЕДЕРЕВО – "Моје село најлепше је село на свету. Тамо сам се родио, и оно је увек у мом срцу", каже за "Политику" Зоран Јанковић, нови градоначелник Љубљане. На питање како се Словенци сада односе према градоначелнику пореклом из Србије, Јанковић одговара:
– Овде се људи не деле по томе одакле су, већ шта су. То је и моје правило, и очекујем да се сви тако понашају.
Зоран Јанковић рођен је пре педесет четири године у селу Сараорци надомак Смедерева. Син је Стевана и Иванке који су се, по причама мештана, упознали и заволели у Словенији, одакле потиче Зоранова мајка. Отац Стеван је увозио грађу из словеначке фирме у којој је тада радила Иванка. Убрзо, романса се завршава браком и обоје долазе у Сараорце.

Стеван је имао проблема са комунистичком влашћу, причају Сараорчани, због профита који је остваривао, због чега је био и у затвору неколико година. Због тога се брачни пар Јанковић и одлучио да педесетих година напусти Србију и пређе у Словенију. Зоран је детињство провео у родном селу. Када су му родитељи отишли, он и сестра су остали са бабом и дедом да би након завршетка четвртог разреда основне школе и он отишао у Љубљану.

У Сараорцима и даље постоји породична кућа Јанковића. Времешна грађевина покривена "ћерамидом", фарбана кречом, остала је аутентична по Зорановој жељи. Његови пријатељи кажу да је он никада неће срушити, из емотивних разлога. Зоранов отац Стеван умро је пре десетак година и сахрањен је у Словенији, али је мајка Иванка наставила да једном годишње обилази њихов некадашњи дом. Обично долази крајем октобра због породичне крсне славе Свете Петке. Иако Словенка, Иванка је наставила да поштује обичаје свог мужа, због чега је изузетно цене у селу.

O породичној кући Јанковића већ 38 година брине Зоранова стрина Божица. "Када сам се удала за његовог стрица и дошла у породицу Јанковић, Зоран је имао десет година. Увек је био умиљат и специфичан. И данас брине за своје најбоље другове, али и за родбину", тврди она.

Сазнајемо да је Зоран последњи пут у Сараорцима био пре две године са својом супругом. Међутим, његов контакт са овдашњим пријатељима никада није престао. "Свима је увек помагао", прича његов друг Светислав Живковић звани Селе и додаје:"Нема Сараорчанина коме није помогао када је затребало. Свако ко је одавде отишао у Словенију био је гост породице Јанковић. Зоран се не стиди свог порекла. Напротив, за време рата увек се борио против неистина о Србији које су пласирали медији, то га је болело".