Плес запитаних тела

Не на почетку већ на самом крају Београдског фестивала игре, као једно велико, свечано светло на завршетку овог дефилеа плесних комада високе класе, угледаћемо F.A.R. са потписом кореографа Вејна Мекгрегора а у извођењу његове лондонске компаније Random Dance. Готово две деценије они су заједно и тако су, корак по корак, стигли до престижног Садлерс Велса, чија су стална компанија. Поменуту представу београдска публика гледаће 16. априла – у Мадленијануму, а два дана касније и новосадска, на сцени СНП.

Уз кореографско име Вејна Мекгрегора обично стоји: крчи путеве између игре и других уметности, те технологије и науке; затим психоанализа и сајбер свет у плесу... Ту су, разуме се, и вредне награде, његове кореографије на репертоару најугледнијих светских плесних кућа, рад на филму „Хари Потер и ватрени пехар”, или далеко важније: већ пет година стални је кореограф лондонског Краљевског балета, први и једини у том статусу који је пристигао из света савремене игре.

Пре две године, иста компанија на истом фестивалу одушевила је публику извођењем Вашег „Ентитета”... Шта нам доноси овај нови сусрет и нови наслов – F.A.R?

– У комаду F.A.R. настављам са нечим што сам радио у „Ентитету”. Потпомогнути сазнањима научника ми, у ствари, скидамо, љуштимо остатке тог креативног процеса да бисмо боље схватили шта се догађа у том процесу и како то ми све наоружавамо играче за још маштовитија остварења. Кренуо сам од књиге Роја Портера „Похота у доба разума” („Flesh In The Age of Reason” – наслов комада је акроним), која истражује питања и промене карактеристичне за Доба просвећености. F.A.R. такође истражује то време у којем се први пут чује за такозвано „запитано тело”. Играчи се супротстављају изобличености, чулности и осећајности 18. века. Ту је и нови музички комад од критике изузетно признатог композитора Бена Фроста, а који је мене веома узбудио. Дуго је требало да га обликује дует звани Random international. С особеним кореографским језиком комад добија једну потпуно нову димензију.

Колико је тешко играчима различитих школа, техника и стилова, са којима сарађујете, да усвоје тај Ваш особен кореографски језик?

– Тешко је, заиста. Али, у њему играчи сарађују развијајући себе са свим специфичностима које поседују као индивидуе. И нису у питању само физичке склоности. За мене је важно и да су они отворене особе. Ако су стварно усађене у овај свет, ако имају широке погледе, нипошто једносмерне, они могу да крену на овакво путовање. То је врста играча какву ја волим. Мени је веома занимљиво и како публика сама себе види у томе, да ли је то и за њу „тешко”. И надам се да је тако. Ја желим да публика буде изненађена тиме шта све може људско тело. Ми имамо доста ограничен поглед на његове могућности. Ја волим та „несташна тела” и мислим да она толико заокупе ваше око да је то јасним, чистим линијама тешко постићи.

У „Њујорк тајмсу” назвали су вас рок звездом на раду у балетској уметности. Шта на то кажете?

– Уколико то привлачи публику и ствара фаму, онда кажем: одлично! Ја желим да прикажем оно што радим, а ако то охрабрује људе да нам пређу праг – неки и тако не долазе да гледају само игру – за мене је и то прихватљиво. Претпостављам да та титула рок звезде произлази већ из самог чина шокирања људи. Ја волим да композиторима и уметницима дајем нешто што није свакодневни рад у позоришту; према томе, мој рад никад није предвидљив.

Као оперски редитељ дебитовали сте 2006. у миланској Скали, исте године у Паризу радите мјузикл... Шта вам доносе ти излети на неке друге позорнице?

– Веома су ми значајни. Увек тежим да самог себе изазовем и урадим неке нове ствари. Зашто бих двапут радио једну исту ствар. Радећи у различитим сценским родовима, са новим уметницима, ја тиме добијам више идеја које могу понети са собом тамо одакле сам дошао, где је срж мог кореографског рада. А то се, рецимо, може десити режирајући покрет у филму о Харију Потеру, па све до кореографског рада у споту Тома Јорка, певача познате групе Рејдиохед.

Какве то нове плесне креације припремате за париску и лондонску публику?

– На сцени Бастиља, Балет Париске опере извешће мој први рад у „природној величини” – „Анатомију сензације”, инспирисану сликама Френсиса Бејкона. Архитекта Џон Посон, који је креирао и моју представу „Chroma”, овде ће поделити сцену на низ триптиха. Музика је Марка-Ентонија Тарнејџа, за савремени ансамбл са џез-музичарима. Бејкон је волео џез. А начин како он смешта тело у простор, за мене је нешто што просто одјекује. У мају ћу имати и премијеру у лондонском Краљевском балету, чији сам стални кореограф. То је представа коју радим са савременим уметником Џоном Џерардом.

М. Шеховић