Где је Америка?

„Где је Америка”, упитао се, према „Лос Анђелес тајмсу”, један од либијских побуњеника на контролном пункту „ослобођене територије”, док су снаге пуковника Гадафија биле на путу да њему и саборцима задају последњи удар и истерају их из њихове привремено запоседнуте тврђаве у Бенгазију. „Они само причају и причају”, пренео је амерички дневник речи фрустрације што амерички председник, „лидер слободног света”, не шаље никакву помоћ.

Гадафијева војна сила ће по свој прилици прегазити и последња побуњеничка упоришта, и нова либијска „револуција” (у претходној је пре 42 године на власт дошао млади пуковник Гадафи) неће имати исход какве су имале оне у Тунису и Египту. Запад није постигао консензус ни о увођењу „зоне нелетења”, а камоли о нечем конкретнијем.

Крајњи резултат ће, по свој прилици, бити поново изолована „непоћудна” држава на северу Африке, богата нафтом, са ексцентричним лидером коме изопштеност од света и санкције нису толико битни колико власт. Јер без ње зна шта га чека, по свој прилици судбина Слободана Милошевића, изручење Међународном (у његовом случају сталном) кривичном трибуналу.

Да ли је Обама требало (и могао) да учини нешто више за либијску побуну сем „разматрања свих опција”, млаке подршке „зони нелетења” и проглашења Гадафијевог насиља према сопственом народу „неприхватљивим”?

 Био је, истина, суочен са жестоким противљењем Пентагона (и свог министра војног) ангажовању у грађанском рату у још једној муслиманској земљи, у околностима када су Ирак и Авганистан ионако претежак терет за ослабљену националну економију – али да ли је као врховни командант ипак морао да покаже да је Америка још не само релевантна, него и предводник у кризама, било где у свету?

Ово је предмет и америчких унутрашњих дебата. По једнима, председник је смирени реалиста, по другима неодлучни лидер који бежи од реалности америчких обавеза.

Или је уздржаност у Либији само најновији доказ о промењеној Америци и промењеном свету? Подсетимо се, у минулим успешно завршеним бунама арапског народа Вашингтон није био актер, већ само заинтересовани посматрач. Демонстранти у Тунису и Каиру, Јемену, Бахреину и Триполију нису носили америчке заставе, али их нису ни спаљивали.

Да ли је све ово и коначна потврда америчког интервенционистичког замора, схватања да не мора баш да се уплиће и гаси (или распирује) свако жариште у свету? Можда и наук из бесмисленог рата у Ираку и сопствене бесперспективности у Авганистану, где је једном свестрано подржавала побуњенике (против совјетске окупације), да би се на крају из њихових редова изнедрили талибани и Осама бин Ладен.

Обама је, због положаја на коме се налази, и (пре)великих очекивања света од Америке, стално у оној дилеми из пословица: да се каје и због чињења и нечињења. Време ће показати да ли је овога пута уздржаност била мудрија од срљања: последице има и једно и друго.