Мрак с оне стране Торника

СТУБЛО – У засеоцима Омар и Којчиновићи у селу Стублу у срцу Златибора, с оне стране Торника, највишег златиборског врха, време као да се зауставило. Ретке куће брвнаре и торови од старости посивели, природа недирнута, сва у мирисима, земљане стазе кишама испране, прастари борови "столоваши" пространства наткрилили.

Векови овде ништа нису променили. Сат куца, али све стоји. Сваки дан и година исти. И нигде бандере нити какве жице. Кад вече падне, мрак стегне брдовита пространства. Струја још није стигла у овдашње домове.

Док се свет свемира дохватио, мрежом електронике сав умрежио, у Омару и Којчиновићима међ фамилијама Удовичићи и Марићи вештачко светло попут највеће благодети сањају. Деценијама, али узалуд – ни жице ни сијалице. Оде млађарија у градове, светлошћу омамљена. Оста у овом делу Стубла само старост. Онај кога позно животно доба натера да уз фењер, петролејку и луч у 21. веку струју прижељкује.

Бранка Удовичића затекосмо крај оваца, на пашњаку поред његове брвнаре. Пржи сунце ко усред јула, а јесен увелико.

Председник који је мислио само на себе

– Још мало ћу у осамдесет седму, а не памтим да је овако око Лучиндана било топло – почиње он причу, онако изокола. Ту у близини, у дворишту куће послује нешто супруга му Стојанка.

Жали се Бранко – немају струје, још им није уведена, иако је пре четврт века већи део Стубла њеном светлошћу обасјан. Тих осамдесетих, вели, био неки председник месне заједнице који је само о себи и свом делу села мислио. Брига га за Омар и Којчиновиће. Струја прошла Стублом, километар-два одавде је до трафо-станице у засеоку Кузељевићи, али Удовичићи и Марићи заобиђени. Њихов глас из ових дубодолина није се далеко чуо.

Године потом пролазиле, млађи у град одлазили, а одрасли без светла старост дочекали. Кажу да се на мрак, некако, навикне. Фењер, зубља луча или петролејка од тмине их бране. У џепу Бранковом само транзистор, у кући, наравно, ни телевизора, ни телефона.

Убише их ветрови

– Понекад пошто стоку намиримо, чим смркне идемо на спавање. Да не трошимо гас за лампе. Сиротиња је ово, имамо десетак оваца и две краве, пензијица пољопривредна танка. А земља посна, ветрови нас убише на овој ветрометини. Ни воде довољно, копали смо километар до најближег извора. Зими кад завеје, сметови буду и до три метра високи. Седимо тада у кући, дан кратак, очас мрак завлада. Никакав је живот без струје. А ја сам очи оперисао и у сумрак слабо видим. Шта дочеках, ратовао сам седам година, четири у Другом рату и три затим по Романији у КНОЈ-у, а сад да умрем без светла – казује старац.

– Можете да мислите како је тумарати по кући кад струје нема – наставља Стојанка. – Кад послујем око сира и кајмака ја узмем лампу, а ветар је угаси. Упалим луч, оно опет задува и ето мрака. Овај човек остарио, болестан, како да у ноћ по мраку устане, напоље изађе. Ето, пре неко вече ја пошла у шталу, не понех фењер, кад овде пред вратима око ногу ми поче да се врзма мачка. Саплетох се и пружих колико дуга, сва сам се разбила.

Било је, одавно, обећања да ће Удовичићи и Марићи добити струју. Све се, међутим, на причама завршавало. Седну онда пре неку годину ови невољници, па се писмено обрате Скупштини општине Чајетина. Чекали да општина помогне, паре за увођење струје обезбеди. Прошле године, у јесен, изађу из локалне Електродистрибуције овде на терен, те сачине премер и направе предрачун. Кошта око 2,2 милиона динара да Омар и Којчиновићи добију струју. И опет ништа.

Можда би се млади и вратили

Онда се ове године они обрате Народној канцеларији у Београду. Сачине писмо, објасне своју муку, напишу да су и они својевремено рупе копали и стубове за друге постављали, а вајде за њих не би. Прича нам Бранков син Милан, који живи у Панчеву, да су представници те канцеларије у августу у Стублу били, али, ево, струје за Омар и Којчиновиће нема, па нема. А можда би се млади, додаје Милан, вратили да живе у селу кад би струја дошла.

И зашто те благодети нема за остарела домаћинства Омара и Којчиновића кад цео Златибор струје има, запитасмо Милана Стаматовића, председника општине Чајетина. Каква је то велика препрека због које је део Стубла остао у мраку?

Стаматовић на ово одговара да је правило у овом крају, где је много села и захтева, да се увођење струје или реконструкција мреже ради по систему у коме општина и мештани учествују са по 25 одсто, а ЕПС са 50 одсто трошкова. Овај подухват у том делу Стубла је скуп, ваља направити и трафо-станицу, а овде је мало домаћинстава, па они немају довољно пара да обезбеде своје учешће. Планови се, иначе, доносе према иницијативама месних заједница и увек има предност подручје где је обухваћено више домаћинстава, каже председник.

– Никад није било толико слободних средстава у општинском буџету да општина сноси сав трошак увођења струје у Омар и Којчиновиће, а ни ЕПС није имао интереса, јер је велика инвестиција, а мало потрошача. Ипак, размишљали смо да купимо по агрегат за свако домаћинство, будући да би то било јефтиније, али се поставило питање да ли та старачка домаћинства могу да набаве нафту да би агрегати радили – објашњава Милан Стаматовић и додаје да се решење ипак, како-тако, мора наћи да светло стигне у тај крај.

У целом зачараном кругу новац је, изгледа, проблем. председник на крају каже да је најпогодније решење да мештани нешто дају, колико-толико, као своје учешће у послу. Чим скупе нешто новца радиће се, вели, а на наше питање шта ће ако немају, сиротиња је то, одговара: