Кућни савет против дојиља

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Оно што сваки придошлица овде схвати веома брзо, то је да је Америка земља урбанистичког, саобраћајног и сваког другог реда. Све је детаљно прописано, стриктно регулисано и доследно поштовано. Не толико због личних склоности Американаца, колико због карактера државе. Непоштовање реда подразумева наиме да ће санкција за то стићи раније или касније…

То понекад доводи и до необичних неспоразума и апсурдних ситуација.

Описаћу две, из два овде најважнија града: Њујорка и Вашингтона, на које је моја прва реакција била – па баш су чудни ови Американци.

ПРИЧА ПРВА: У Њујорку, у његовом средишту, у најотменијем делу Менхетна (Апер вест сајд – Горња западна страна), постоји бутик необичног имена: „Апер брестс сајд”. „Брест” (breast) јесте реч за женске груди, дојке. То је једино месту у граду у којем мајке које доје своје бебе, могу да купе баш све с тим у вези: специјалне грудњаке, пумпице, покриваче за брадавице и што шта још. Али „Апер брест сајд” је и више од тога: ту дојиље долазе и по бесплатне савете, препоруке за лекаре-специјалисте и слично, а да при том нису обавезне да било шта купе.

Власница бутика је бивша полицајка, која је овај посао, за који каже да није само бизнис, него и услужни сервис суграђанкама, покренула још пре 11 година, из свог стана. Пошто је било очигледно да је изашао у сусрет једној потреби, у околностима када се све више популарише дојење као најпожељнија природна алтернатива индустријским формулама за исхрану одојчади, њен подухват је постао веома популаран, па и нека врста симбола Менхетна.

Пре нешто више од три године, бутик је пресељен у 70. улицу Горње западне стране, у приземље здања из 1927, некадашњег масонског храма, у међувремену претвореног у ”кондоминијум”: стамбену зграду у којој су станари власници станова. Филина Раковски-Галагер приземни простор без прозора је купила за 800.000 долара, и требало јој је годину дана да га среди.

То што се у бутику збива засметало је међутим Одбору станара, америчкој верзији нашег кућног савета. Филина је прво пријављена да њене муштерије, супротно кућном реду, не затварају врата кад напуштају зграду, за шта је морала да плати глобу од 250 долара.

Кад се међутим на то пожалила тврдећи да је реч о дискриминацији, јер мајке с бебама у колицима једноставно не могу да безбедно отворе тешка врата, није слутила да је тиме одбору отмених (међу станарима су иначе и родитељи поп-звезде Лејди Гаге) објавила рат.

Одбор је призвао пропис: зграда се налази у резиденцијалној (стамбеној) зони посебне категорије, у којој није предвиђено да у зградама буду продавнице. Дозвољене су, међутим, лекарске ординације.

Тиме је почело надгорњавање у тумачењу прописа: да ли је „Апер брест сајд” модни бутик као и сваки други, односно „објекат за малопродају”, који због тога не би могао да буде о отменој згради што тврди кућни савет,  или је ипак нешто друго: сервис заједнице, саветовалиште које промовише друштвено корисну ствар: дојење. Нешто што, између осталих, подржава и лично прва дама Америке, Мишел Обама.

Спор је у току, при чему се открива да ово није први неспоразум нове станарке са старим станарима: кућни савет је већ подносио пријаве против ње због тога што што су њена деца обојеним кредама цртала по тротоару испред улаза.

Из аргумената који се износе очигледно је да одбору станара уствари сметају дојиље, јер то што оне раде није „отмено”. На објашњење да је то нешто природно, одговорили је гласио како су природне и неке друге телесне функције, али се ипак не обављају на јавним местима.

Занимљиви су и коментари читалаца (више од 200) на текст који је о овом заплету објавио „Њујорк тајмс”: половина даје за право дојиљама, док друга, сматра да је „пропис ипак пропис”.

ПРИЧА ДРУГА: Девојчица Хејли Расел има 13 година и већ више од два месеца не иде у школу, у округу Ферфакс, на периферији Вашингтона, али у држави Вирџинија.

Хејли је суспендована од стране школског одбора јер је прекршила важан пропис школе: у њеној касети је пронађена „контролисана супстанца” (појам који се овде иначе углавном користи за наркотике).

У овом случају у питању је било нешто далеко од тога: пластична бочица са пилулама „еритромицина”, уобичајеног антибиотика који јој је лекар прописао да би контролисала своје пубертетске бубуљице.

Њен прекршај је међутим у томе што школски пропис налаже да се сви лекови које ученици користе морају доставити школској клиници. Хејли је признала да је погрешила и објаснила да их је држала у касети да не би заборавила да пилулу попије после ручка. Није међутим помогло: суспендована је и највероватније ће морати да се пресели у неку другу школу.

Публицитет који овако ригидна примена школског прописа добила после објављивања случаја девојчице Хејли на првој страни „Вашингтон поста”, изнудио је и расправу о парадоксима школске дисциплине. Али преиспитивање прописа, њиховог тумачења и сврсисходности драстичног кажњавања ученика, потрајаће. Хејли у међувремену доживљава личну драму, јер јој на зид њене Фејсбук странице вршњаци остављају подругљиве коментаре…

Али пропис је пропис – све док је пропис. И то је Америка.