Сада као никада

Морао је свет да се претумба па да овдашњим породичним пријатељима признам да су у праву што увек имају неколико пажљиво спакованих кофера. Напунили су их као импровизоване Нојеве барке – дуготрајним намирницама, лековима, пречишћавачима ваздуха и воде, батеријама, свежњем новчаница, преобуком – свим оним за чим сада вапе милиони људи које је, широм света, налет разних немилосрдности изненадио толико да су се ка збеговима запутили без замотуљака за прву испомоћ.

Ванредни изазови се, такорећи незаустављиво, нижу планетом, па при руци треба да нам буду разрађени планови и ствари за преживљавање у ванредним условима, сугерише и Стратфор, тексаска агенција за обавештајна глобална истраживања. Саветује и редовну контролу садржаја: да се замене потрепштине којима је истекао рок, обнови гардероба изџикљалој деци…

Ако и нисмо непосредно угрожени, имамо довољно разлога, више него икада у новије време, да страдања других доживимо као да су наша сопствена, бар утолико што се спољне драме убрзано надовезују на унутрашње и локалне на глобалне.

Нико никада не би помислио да ће се временски повезати протестно самоспаљивање уличног продавца у Тунису и зрачење из оштећених нуклеарки у Јапану, да ће се на арапски политички потрес надовезати земљотрес и цунами у „Земљи излазећег сунца”, па ни да ће „вођа револуције маса” Муамер Гадафи прибећи суровом обрачуну с масом која диже револуцију против њега, и тако од свог режима начинити мету за међународне оружане снаге с мандатом Савета безбедности УН.

Кад се све то исподогађало у још незавршеној зими, шта ли тек доноси пролеће са свим својим „распојасаностима”? Има ли краја ломовима у новом миленијуму, зачетом терористичким ударима на Њујорк и Вашингтон, за којима су уследили ратови у Авганистану и Ираку, па светска економска криза, окоришћавање мафијаша у финансијским изнудицама посрнулих система, лелујања при прерасподели глобалне моћи (са Атлантика на Пацифик и са севера на југ), „стезања каиша” и у „државама благостања”, талас штрајкова против смањивања грађанских и радних права, серија демонстрација због вртоглавог раста цена хране и горива, учестале диверзије и атентати, а све то уз готово непрестано искаљивање бесова природе и несагласности око смањивања загађивања атмосфере?

Није све, наравно, тако црно као стављања минусева на гомилу. Из Пандорине кутије јесу изашла свакојака зла, али је и у њеној савременој верзији остала нада, поготову у оживотворење мита о фениксу, птици која узлеће из сопственог пепела.

Навија се, бар, здушно да се хаотизација доведе до нормализације. Уз процену: да су из прошлости извучене довољне поуке, па да се из текуће велике депресије не мора изаћи тек новим светским ратом (у стилу: Либија до Токија, Милвокија и „нокија”), да су демократије пожељније од аутократија, и да смо сада сви толико повезани да је лакше избећи конфронтације него кооперације.

У прилог таквој перспективи, стручњаци наводе актуелни случај Јапана. Није искључено да ће његово клецање неко искористити за јачање сопствених позиција на међународном тржишту, али је у први план истакнуто да се вечито приоритетни национални интереси тренутно испољавају импозантним степеном глобалне солидарности.

У помоћ пострадалој индустријској велесили притекле су и многе слабије земље притиснуте хроничним недаћама. Толиког одступања од уобичајености одавно није било.

И Србија је смогла снаге да се прикључи овом светском обрту. Показали смо да поседујемо особине које у унутрашњим односима ретко испољавамо: да смо захвални на помоћи другима и да осећамо потребу да им узвратимо, колико можемо, и кад „можда немамо довољно ни за себе”.

Слично је поручио и Јапан: упркос катастрофи која га је снашла остаје при договореној финансијској потпори Србији.

Пример оплемењује и споља и изнутра. Практични и дирљиви гестови потврђују, често пренебрегавану чињеницу, да заиста јесмо део света и да је он део нас.

Оригиналност везе инспирише. А подсећа и да се својевремено причало како се наша некадашња домовина развијала по „рекордној стопи сличној јапанској”, да бисмо од онда, ми садашњи и бивши, далеко заостали, расточивши се као „велики проблем”, док се далекоисточни „конкурент” вратио у круг великих сила.

И сада се предвиђа да ће се Јапан опоравити од катастрофе. Рачуна се с његовим високим степеном националног јединства. На збијање националних редова су позивали и други, међу којима и власт у Београду деведесетих, као и данас Гадафи.

Разлика је у томе што је Јапан умешно усклађивао национални интерес са интернационалним приликама. Израстао је, стога, као феникс (после атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија), док се на овим просторима дуго „чепркало по пепелу”…