Sada kao nikada

Morao je svet da se pretumba pa da ovdašnjim porodičnim prijateljima priznam da su u pravu što uvek imaju nekoliko pažljivo spakovanih kofera. Napunili su ih kao improvizovane Nojeve barke – dugotrajnim namirnicama, lekovima, prečišćavačima vazduha i vode, baterijama, svežnjem novčanica, preobukom – svim onim za čim sada vape milioni ljudi koje je, širom sveta, nalet raznih nemilosrdnosti iznenadio toliko da su se ka zbegovima zaputili bez zamotuljaka za prvu ispomoć.

Vanredni izazovi se, takoreći nezaustavljivo, nižu planetom, pa pri ruci treba da nam budu razrađeni planovi i stvari za preživljavanje u vanrednim uslovima, sugeriše i Stratfor, teksaska agencija za obaveštajna globalna istraživanja. Savetuje i redovnu kontrolu sadržaja: da se zamene potrepštine kojima je istekao rok, obnovi garderoba izdžikljaloj deci…

Ako i nismo neposredno ugroženi, imamo dovoljno razloga, više nego ikada u novije vreme, da stradanja drugih doživimo kao da su naša sopstvena, bar utoliko što se spoljne drame ubrzano nadovezuju na unutrašnje i lokalne na globalne.

Niko nikada ne bi pomislio da će se vremenski povezati protestno samospaljivanje uličnog prodavca u Tunisu i zračenje iz oštećenih nuklearki u Japanu, da će se na arapski politički potres nadovezati zemljotres i cunami u „Zemlji izlazećeg sunca”, pa ni da će „vođa revolucije masa” Muamer Gadafi pribeći surovom obračunu s masom koja diže revoluciju protiv njega, i tako od svog režima načiniti metu za međunarodne oružane snage s mandatom Saveta bezbednosti UN.

Kad se sve to ispodogađalo u još nezavršenoj zimi, šta li tek donosi proleće sa svim svojim „raspojasanostima”? Ima li kraja lomovima u novom milenijumu, začetom terorističkim udarima na Njujork i Vašington, za kojima su usledili ratovi u Avganistanu i Iraku, pa svetska ekonomska kriza, okorišćavanje mafijaša u finansijskim iznudicama posrnulih sistema, lelujanja pri preraspodeli globalne moći (sa Atlantika na Pacifik i sa severa na jug), „stezanja kaiša” i u „državama blagostanja”, talas štrajkova protiv smanjivanja građanskih i radnih prava, serija demonstracija zbog vrtoglavog rasta cena hrane i goriva, učestale diverzije i atentati, a sve to uz gotovo neprestano iskaljivanje besova prirode i nesaglasnosti oko smanjivanja zagađivanja atmosfere?

Nije sve, naravno, tako crno kao stavljanja minuseva na gomilu. Iz Pandorine kutije jesu izašla svakojaka zla, ali je i u njenoj savremenoj verziji ostala nada, pogotovu u oživotvorenje mita o feniksu, ptici koja uzleće iz sopstvenog pepela.

Navija se, bar, zdušno da se haotizacija dovede do normalizacije. Uz procenu: da su iz prošlosti izvučene dovoljne pouke, pa da se iz tekuće velike depresije ne mora izaći tek novim svetskim ratom (u stilu: Libija do Tokija, Milvokija i „nokija”), da su demokratije poželjnije od autokratija, i da smo sada svi toliko povezani da je lakše izbeći konfrontacije nego kooperacije.

U prilog takvoj perspektivi, stručnjaci navode aktuelni slučaj Japana. Nije isključeno da će njegovo klecanje neko iskoristiti za jačanje sopstvenih pozicija na međunarodnom tržištu, ali je u prvi plan istaknuto da se večito prioritetni nacionalni interesi trenutno ispoljavaju impozantnim stepenom globalne solidarnosti.

U pomoć postradaloj industrijskoj velesili pritekle su i mnoge slabije zemlje pritisnute hroničnim nedaćama. Tolikog odstupanja od uobičajenosti odavno nije bilo.

I Srbija je smogla snage da se priključi ovom svetskom obrtu. Pokazali smo da posedujemo osobine koje u unutrašnjim odnosima retko ispoljavamo: da smo zahvalni na pomoći drugima i da osećamo potrebu da im uzvratimo, koliko možemo, i kad „možda nemamo dovoljno ni za sebe”.

Slično je poručio i Japan: uprkos katastrofi koja ga je snašla ostaje pri dogovorenoj finansijskoj potpori Srbiji.

Primer oplemenjuje i spolja i iznutra. Praktični i dirljivi gestovi potvrđuju, često prenebregavanu činjenicu, da zaista jesmo deo sveta i da je on deo nas.

Originalnost veze inspiriše. A podseća i da se svojevremeno pričalo kako se naša nekadašnja domovina razvijala po „rekordnoj stopi sličnoj japanskoj”, da bismo od onda, mi sadašnji i bivši, daleko zaostali, rastočivši se kao „veliki problem”, dok se dalekoistočni „konkurent” vratio u krug velikih sila.

I sada se predviđa da će se Japan oporaviti od katastrofe. Računa se s njegovim visokim stepenom nacionalnog jedinstva. Na zbijanje nacionalnih redova su pozivali i drugi, među kojima i vlast u Beogradu devedesetih, kao i danas Gadafi.

Razlika je u tome što je Japan umešno usklađivao nacionalni interes sa internacionalnim prilikama. Izrastao je, stoga, kao feniks (posle atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija), dok se na ovim prostorima dugo „čeprkalo po pepelu”…