Битно је коме се дају паре

И реконструисани кабинет премијера Мирка Цветковића заклео се у пољопривреду. Ништа чудно. И многим другим политичарима ова привредна грана је, бар, декларативно била приоритет. Пољопривреди је увек додељивана нека мисија – она је опција за излазак из кризе, она ће да запосли много људи, да храни целу Европу, да доприноси макроекономској стабилности кроз велики извоз…

Премијер Цветковић није се, међутим, зауставио на жељама, већ је најавио, као један од својих приоритета, да ће пољопривреда добити и више новца. Бившу министарку пољопривреде Ивану Дулић Марковић радују најаве да ће, како каже, после три године неулагања из државне касе ова привредна грана добити више новца. Ако ништа друго, Дулић Марковић је бар остала упамћена по томе што је за своје министровање испословала три пута већи аграрни буџет него што је аграр добијао пре ње.

– Пољопривреду треба поставити тамо где јој јесте место. Не треба преувеличавати њену важност. Њен удео у вредности производње или трговини у Европи мери се не процентима, него промилима. Битно је да се направе приоритети у финансирању из аграрног буџета који су засновани на економској, а не политичкој логици. Урадити реформе које су неопходне и које се једном морају урадити, а које данас имају свој огроман трошак нечињења – каже Ивана Дулић Марковић.

Она напомиње да су циљеви које је Влада поставила – повећати буџетска улагања и пољопривреда као носилац развоја – контрадикторни.

– Ко ће да заради за пољопривредне субвенције? Индустрија, услуге? Сама пољопривреда то не може, јер кад би она то могла онда јој субвенције не би ни требале. Обнова економије не може да зависи од пољопривреде, јер други сектори би требали да обезбеде посао за све оне који морају да напусте пољопривреду, као и да обезбеде новац за подршку остарелим пољопривредницима. Наравно, то не значи да пољопривреда није важна, она је јако важна јер може да обезбеди стабилност цена. Не као сада, када су цене високе да код нас буду највише и да, када су цене ниске код нас буду још ниже. Пољопривреда може да обезбеди пристојан приход знатном делу становника у руралним срединама. Али не свима који се данас баве пољопривредом. Генерално, она може веома да допринесе укупном богатству Србије, али само уколико улажемо у њу и то паметно. Зато је неопходно направити приоритетне мере – каже бивша министарка.

По њеном мишљењу, за пољопривреду су битна улагања. „Улагања у пољопривреду из буџета су од 2005. године била преполовљена што је био показатељ односа Владе према пољопривреди. Све земље у претприступном периоду са ЕУ свесно улажу у пољопривреду како би се повећала продуктивност. Постављање јаке политичке личности из владајуће странке у реконструисаној Влади је још један добар и охрабрујући сигнал да ће се можда повећати аграрни буџет приликом ребаланса буџета”.

Није, наравно, битно само набавити паре. Пресудније је како их потрошити.Политика „100 евра по хектару” није дала резултате, а из ње је искључено чак четири петине произвођача. Новац пореских обвезника је потрошен, а Влада је у понижавајућој ситуацији да јој први приоритет буде „снабдевеност основним животним намирницама по прихватљивим ценама за све грађане”.

–Добро је да нови министар размишља да ће субвенционисани кредити бити механизам за подршку пољопривреди и прехрамбеној индустрији, а не да новац једнократно потроши у предизборној години за субвенције по хектару – каже Ивана Дулић Марковић додајући да давања по хектару утичу на приход мале групе пољопривредника, не стимулишу улагања, негативно утичу на сточарску производњу, повећавају цену земљишта... а немају никакав утицај на продуктивност. Сада је циљ Владе, подсећа, да се повећају приноси.

Бивша министарка сматра да је за пољопривреду пресудно да се ствари пословно окружење за улагања у прерађивачку индустрију и привлачење страних улагања у прераду или трговину. Без њих прича о извозу је само још једна празна прича базирана на политичком маркетингу, а не на реалној вредности извоза. Пресудне мере за пољопривреду су добро правосуђе (механизми за поштовање уговора), спровођење закона, суштинска реформа робних резерви, покретање Националне лабораторије, реформа, а не подржављење саветодавне службе, реформа образовног система, нарочито факултета за пољопривреду, улагање у науку, а не у самозване научнике.

Јована Рабреновић