Петар

Петра сам упознао првог дана рата и једина ствар коју сам волио у вези њега било је то што је Петар био једина особа која се бојала рата више од мене.

Уствари Петар се бојао свега више од мене. Био је један од оних који се закаче за човјека као крпељ и прате га у стопу. Нисам га волио, никако, али нисам знао ни како да побјегнем од њега.

Побјећи од њега нисам могао али смо заједно бјежали од рата. Заједно смо проводили избјегичке дане и заједно кренули у свијет. У Канаду.

Обећана земља и није изгледала обећавајуће, поготово кад долазите без снова и планова. Испрепаданим од рата и гладним једини план је била да се наждеремо. Вријеме смо углавном проводили у стриптиз баровима гдје смо могли да гледамо голе женске за џабе. Ишли смо додуше и у школу, али њу смо стварно и у сваком смислу преспавали као и све школе прије.

Дала нам је ова држава Канада све сто се могло дати, али мало смо ти ми знали о животу а и нисмо били научени узимати.

Почетак је био , можда не тежак али свакако необичан. Почели смо да радимо на грађевини, чистили туђе куће, били достављачи и понекад пили пиво. И како то бива, тешко зарађени новац почели да трошимо на старе аутомобиле, половну гардеробу и на вашарска шаренила која су нам ширила зјенице.

Једног дана Петар и ја одлучимо да се скућимо, и тако са помјешаним укусима горчине и сласти, опијени радошћу да напокон нешто по први пут посједујемо и страхом да смо до грла задужени уселишмо се у мале,дрвене куће на крају града. Биле су то као у зачараној шуми, мале, најмање куће у цијелој Канади. И за тако мале куће морали смо да радимо по цијели дан.

Рад окупира човјека са самим собом, па моје мисли су ишле у неком другом правцу, састављања краја са крајом , тако да смо се ја и Петар све мање виђали. Понекад смо причали, размјењивали искуства и планове које смо напокон створили, али све смо се мање слагали а све више свађали.

И тако између два виђења, Петар је упао у лоше друштво. Интелектуалци и они који су хтјели то да буду, превише учени, пуни знања, углавном неки фини свијет. Петар је уживао у њиховим причама о свему и свачему , економији, берзи, нафти, спорту ,инвестицијама. Сазнања о добрим винима, скупим пићима и аутомобилима и приче о егзотичним мјестима на које су путовали на Петра су дјеловали као магија. Једино о чему нису причали и у шта се вјероватно нису разумјели било је о женама, а Петар је баш као и ја обожавао жене.

И ту је Петар видио своју шансу. Мање због жена а више због неког његовог проклетства, Петар пожели да и он пије добра и скупа вина, да живи у великој кући са још већим кредитом, да вози скупе аутомобиле, да качи репродукције слика по зидовима а можда и да смува неку. Е сад није могао да преко ноћи постане учен, да некажем инжињер, али за знање није ни марио. Лажни сјај , лажни осмјех и покрет и наравно новац је могао да досегне само са још висе рада и још и још рада. Да и он буде љепши, већи, уреднији и богатији. Ради, купуј, троши, ради, показуј, троши, ради, путуј, ради, лажи, ради, троши, ради, ради, ради....

Петар је желио да полети, да се вине у висине, а мене је на земљи чврсто држала гравитација помањкања жеља и тежина босанског сељака. И што је Петар више уживао у потрошачком друштву , ја сам га све мање волио и све више мрзио скоројевића који је раскопчавао мој стари капут, а испод капута кошуљу купљену за 4.99 и свом силином покушавао да уђе у моје тјело у моју душу. Нисам дао да оних двадесет долара вишка које ме жуљају у џепу мјењају мој свијет. Нисам, недам...

Петар је једног дана нестао из мога живота на исти онај начин на који се и појавио, ненајављено и изненада. Надам се заувјек. А са Петром како то обично бива, као кроз сливник и неки знанци.

Прије неки дан један мој другар купио је још једну велику и по правилу скупу и ружну кућу. У банци је стекао новог пријатеља, неког нашег човјека који му је у повјерењу рекао да ће некретнине следећи мјесец да скоче дупло. Кад сам га питао за име тог зналца, окрену се у трку и рече: Петар.
“Good luck” дрuгар, помислих.

Ја сам још увјек на истој адреси, све мање радим, мало цртам, нешто као пишем , пијем по правилу јефтина вина и волим своју жену сваког дана између девет и десет, све мање контам и понављам себи – „живот је чудо“.