Теорија "поломљеног прозора"

Када једна појава као што је корупција проистиче из саме структуре друштвених институција и притом негативно утиче на добробит великог дела становништва, тада она прераста у социјални проблем који указује и на дезорганизацију система. Пример дезорганизације у конкретном случају је учествовање бивше помоћнице министра за просвету и спорт (дакле, високог државног чиновника) у корупцијској афери.

С друге стране, наведени пример уједно говори о нетранспарентности система, будући да систем посматран са стране привидно функционише као беспрекоран механизам, док га у ствари изнутра разједају слабо уочљиве појаве корупције и непотизма. Ради се заправо о специфичном корпусу недозвољених понашања који је зачет током деведесетих година унутар области тзв. сиве економије. Наиме, владајућа политичка елита која се у то време између осталог бавила крупним (системским) малверзацијама, дозвољавала је "народу" бављење ситним бизнисима који су често прелазили границу легалности. Ове свакодневне "тактике" које су једном делу становништва служиле за пуко преживљавање унутар ризичног друштва деведесетих, временом су утицале на формирање проблематичног вредносног система који се апсолутно уклапао у лабави правни поредак државе.

Једна социолошка теорија делимично објашњава опстанак и распрострањеност наведеног система вредности у Србији после петооктобарских промена. Реч је о теорији "поломљеног прозора" коју су осамдесетих година прошлог века лансирали социолози Вилсон и Келинг. Према овој теорији, уколико један једини поломљени прозор остане дуже времена непоправљен у одређеном делу града, утолико ће он упућивати недвосмислену поруку потенцијалним преступницима да полиција и становништво нису претерано заинтересовани за одржавање реда што значи да су врата преступничком деловању у дотичном подручју широм отворена. Дуго времена присутан проблем корупције у друштву Србије, могао би, у пренесеном значењу, да представља пример једног таквог "поломљеног прозора". Пошто "поломљени прозор корупције" до данас није ваљано оправљен, он је наставио да шаље поруку (широког спектра) како је бављење корупцијом уносан, али и нимало ризичан посао. У таквој ситуацији многи су се одлучили да злоупотребе своју јавну функцију ради стицања личне користи, било материјалне (у виду новца), било нематеријалне (у виду напредовања у служби). Нарушени вредносни систем омогућио је одређеном броју државних службеника да ставе знак једнакости између позива и бизниса, чак и унутар тако битних сегмената друштва као што су правосуђе, здравство и просвета. Један од узрока оваквог стања је и неразвијеност цивилног друштва, будући да велики део популације верује да корупција нагриза темеље система, али и да се по том питању ништа посебно не може учинити.

Држава, с друге стране, спорадичним откривањем корупције наликује тек на скупљача парчића поломљеног стакла с обзиром на то да јој за оправку целог "прозора" недостаје обрачун са властитом дезорганизованошћу.

Постоји ли онда уопште решење за искорењивање корупције у Србији? Заговорници теорије "поломљеног прозора" залажу се за метод тзв. нулте толеранције који подразумева темељну, опсежну и бескомпромисну акцију државе усмерену на откривање и сузбијање криминалних делатности тамо где се оне најпре могу појавити. Зато, тек када буде спроведена симултана акција сузбијања корупције унутар важних области друштва, почев од државне управе, оправка "поломљеног прозора" се може сматрати успешном.

Социолог