Мохиканац марксизма

ИНТЕРВЈУ
Негде је неко написао да је Милан Кангрга (рођен 1923), професор Филозофског факултета у Загребу у пензији, ,,један од последњих Мохиканаца марксизма′′. Оснивач часописа ,,Праксис" и Корчуланске летње школе, уз покојног професора Гају Петровића, др Кангрга је најеминентнији представник југословенске праксис филозофије која је оставила неизбрисив траг на мапи европског и светског критичког мишљења 20. века.

Аутор је седамнаест књига, у том низу и ,,Етике", објављене 2004. године, која је систематични увид у оно што је написао и чиме се бавио читавог живота, од првог текста објављеног 1948. под насловом ,,О етици".

Једна од битних вертикала филозофског и практичког интелектуалног ангажмана професора Кангрге је залагање за грађанску револуцију, што значи превладавање оквира и окова оног политичког уређења у коме је основни принцип привилегија, те досезање владавине права која омогућује једнакост грађана пред законом.

Професор Кангрга је доследни критичар национализма као ,,радикалног зла" које потпуно негира грађански дух.

Разговарали смо током његовог недавног боравка у Београду, где је учествовао у раду симпозијума "Тоталитаризам јуче, данас, сутра", посвећеном стогодишњици рођења Хане Арент.

.Какав је ниво критичке јавности данас, верујем да је сличан у Хрватској и Србији?

– Тачно је то што кажете. Након такозваног распада Југославије, све је пошло другим путeвима. Сада су на сцени друге силе које су већ прије распада биле на дјелу, о томе сам и писао, готово антиципирајући неке ствари. Једино ме, као и многе, затекло оно што се фактички догађало, мислим на бруталности за које ми се чинило да су немогуће, да се послије свега, послије свих искустава не могу догодити. Онда је, а тако је и данас, критичко мишљење стављено у заграду. Ако критички мислите ви сте национални непријатељ. Ја сам критизирао колико сам могао...

.И имали неприлика, терали су вас и на суд?

– Све је то далеко отишло и био сам ослобођен. Али је жалосно да човјек на темељу става из књиге, става који не разумију, уопће може бити суђен. Глуме демократију које нема. Праве се важни, рецимо, Словенци, а заправо вуку неки неукусни потез. Јанша је некада глумио некаквог опозиционара, а сада дела стаљинизам. Сви смо скупа заостали, иако Словенци мисле да су нешто бољи, а нису. То је цијела прича. Зато ће и надаље бити великих проблема. Све сам то пребирао одавно, прије тридесетак и више година. Оно што сам тада назвао грађанском револуцијом људи нису разумјели, а пледирао сам за увођење владавине права. То је грађанска револуција која нам фали на цијелом подручју бивше Југославије. Заостајемо, а грађанска револуција је дуги процес.

Мени то говори о једном антрополошком проблему, о томе сам писао у дјелу ,,Национализам и демокрација’’. А када говоримо о национализму, видимо да је то свјетски феномен, није то нека наша специфичност. Можда смо специфични у тој мало израженијој бруталности. На дугом хисторијском путу увијек је отворено питање како доћи на ниво грађанина да бисмо постали људи.

.На симпозијуму сте рекли да је пут на коме човек долази до себе самог пут муке...

– Да, али та мука иде предалеко, овдје људи нису чак ни васпитани. Испада да правим пропуст ако хоћу с неким да разговарам о грађанину. Мисли да га ви зафркавате. Причате о човјеку, а он мисли да га вријеђате. На примјер, бити само Хрват, значи још не бити човјек. Ви то кажете, а он не разумије што то значи, он не види да је то питање мене као врсте и мене као рода. Нисам ја човјек по томе што сам Србин, Хрват или Нијемац. Зато су постигнућа Француске револуције права човјека, а не права Француза. А онда такозвани критичари, који то не разумију, играју на карту денунцирања, тјерају ме на суд, јер, пазите – нападам хрватство! Уздизање до грађанина ће бити један дуготрајни процес.

.Да ли ће га скратити наше путовање у Европу?

– За мене је добрим дијелом наивно увјерење да идемо у Европу, па ће онда, је ли, све бити како треба. Европа нам неће ништа добро донијети. Ми живимо у капитализму и зашто ће неко у капитализму нама донијети добро? Ми сами морамо нешто учинити. Говоре о самосталности и суверенитету, а то је смијешно, јер прво мораш бити суверен као грађанин и мораш бити слободан као човјек. Очекивати механички некакво побољшање од уласка у Европу, то је доста наивно. Једино ће нас присиљавати, када уђемо, да им нисмо реметилачки фактор, да се покоравамо регулама које тамо владају. Можда ће нас једна таква, присилна владавина права...

– Више ће нас измуштрати. То је једини позитивум који видим, али је то заправо негативум, јер то је присила, а без ње ми сами нећемо тако брзо стићи до владавине права. Кад све то гледам, а ја гледам ситуацију глобално, она је у свијету црна.

.Како гледате на глобализам?

– Овај глобализам такозваног америчког типа, то је оно што је Маркс писао прије 150 година. Ко је те ствари само мало прокљувио зна да ту неке велике будућности нема. То је капиталистички глобализам – пакао дотјеран до краја. Маркс је то антиципирао, ту нигдје никаквог човјека нема, нити његовог интереса, то је само интерес капитала, интерес профита.

.Како гледате на питање Косова и Метохије?

– Знам да је то врло осјетљива ствар. Рецимо за Србију, у сваком случају осјетљив проблем. То је врло комплициран, комплексан однос. Ако идете на осамостаљење Косова није добро, а ако остане овако није добро. За Србију и за Србе то је као чир. Ако се проблем не разреши на један начин примјерен некаквом демократском поступку, пазите, демократском, то ће бити мука за Србију, то ће бити мука за Србе. То је нешто што ће онда стално тињати...

.Чир под сталном упалом...

– Сталном, а онда то значи тензије које се продужавају. Нисам никакав чаробњак да предложим нешто изван тог демократског поступка који ће учинити да чир више не притиска.

На нашем терену, овдје, у бившој Југославији, тензије се нужно искориштавају у манипулативном, националистичком, а можда чак и грубљем смислу, што ником не може користити, никоме. Једино то могу рећи о Косову, ништа друго.

.Завршили сте рукопис нове књиге, рекосте да је у њој садржан ваш полувековни рад?

– У рукопису моје књиге ,,Спекулација и филозофија’’, од Фихтеа до Маркса, продубио сам један проблем који није нитко, чак ни од већих мислилаца, домислио. Појам спекулације није домишљен до краја, а Кант је за то кривац јер је поистовјетио спекулацију са теоријом и тиме је скочио себи у уста. Чак и један Маркс послије тога каже пустите спекулацију, што је готово жалосно, јер је он био спекулативни мислилац. То сам показао у својој књизи, али је за мене најважније то што сам образложио да је спекулација једно еминентно животно питање. Образложио сам то на све могуће начине, да људи виде о чему је ту ријеч, јер се о томе не зна.

.Како видите филозофско мишљење данас?

– То је готово трагично стање, мада су велике епохе и велики мислиоци ријетки. Класична филозофија имала је распон од тридесетак година, стара Грчка исто тако. Послије тога је ужасан пад, све до данас. Чак и неке добре главе, доста ниже стоје у односу на те домашаје. За мене је један од узора међу тим добрим главама Маркузе. Више него Блох, више него Лукач. Маркузе је мисаоно допро дубље, али и он говори о спекулацији у негативном смислу. Ја својом књигом рехабилитирам, спасавам и Канта, и Фихтеа, и Шелинга, и Хегела, и Маркса. Тиме и себе. Видеће се.

.А шта је са ангажманом интелектуалаца?

– Мене су јако нападали јер сам написао да Хрватска нема интелектуалаца. Био је један – Мирослав Крлежа и више их нема. Мој примјер показује како ствари стоје. Кад су ме вукли по суду четири године због књиге, једино мене, нити један се није јавио да ми да подршку. Сви ћуте. Гдје је онда тај интелектуалац, гдје? Кад су ме повлачили на најбаналнијем и најбруталнијем нивоу, да се нико не нађе да каже чекајте, није Кангрга фукара... Само да је рекао да Кангрга има право да се бори за књигу, ништа друго. Али, није рекао нитко ни ријеч. Мени је Емил Зола узор интелектуалаца. А ови фортумаши, који фигу држе у џепу, ма то је срамота. Зато ја изазивам, велим ви немате интелектуалца. Наравно, онда они кажу – а ви, Кангрга? Али, ја нисам Хрват, разумијете! Онда ме зато хоћете убити. Ето...

-----------------------------------------------------------------

Баштина не може у смеће

.Колико нам за ваљано разумевање не само филозофије, већ и културе на овим просторима, недостаје валоризација часописа ,,Праксис’’?

– То још увијек стоји као предмет будуће валоризације. Она ће узети у обзир, то сам већ говорио, да ту има пуно великих ствари и добрих ствари, а има и промашаја. То треба критички ревалоризирати и оцијенити. Нека нова генерација ће морати то да направи, то је моја теза, негдје сам већ о томе говорио. Нас седморица оснивача ,,Праксиса’’ објавили смо 120 књига...

.Бројем нису обухваћени преводи?

– Без превода је то, а и на том пољу је толико тога урађено. Дакле, од поменутих 120 књига, нека је и само 20 одсто, то је већ део културне баштине. Зар то може неко да баци у смеће? То је објављено, то остаје и мора бити ревалоризирано. Било је и промашаја, свјестан сам тога, сам бих могао писати критику неких својих ставова као и ставова својих колега, али нека то ради нетко други, иако треба још дуго чекати да се појави нека група која ће ту ревалоризацију извршити. Уосталом, људи не желе радити, мисле да им све дође на готово, а тако се ништа не може.