Сумрак породичних Богова

Данас више ни чувена Толстојева реченица не звучи прихватљиво. Данас су све срећне породице срећне на свој начин, а свака несрећна наликује једна другој! Шта се заправо догодило с „основном ћелијом друштва”, да ли се урушила сама од себе или су је згромиле (друштвене) околности? Друго је узрок првом, а прво је поспешило друго. И није то тако само код нас, али о нама је овде и пре свега реч, о окопавању и рекултивацији нашег врта.

За кратко време, на репертоарима београдских позоришта који су и даље подложни свакој критици, премијерно су изведене представе које, парадоксално али свеукупно гледано, показују извесну тематску доследност, тачније (и што је још важније) значењско/феноменолошку релевантност за време и друштво у којем живимо. Мислим на представе „Из јуначког живота грађанства” (Југословенско драмско позориште), „Господа Глембајеви” (Атеље 212) и „Хеда Габлер” (Народно позориште у Београду).

Да ли је могуће довести у било какву везу Штернхајма, Ибзена и Крлежу? Јесте, упркос наведеним и ненаведеним разликама, а с обзиром на тематска исходишта и значењска чворишта, утицаје и преокупације.

Могао бих, на почетку, да изводим формалистичке, спољашње, најмање заједничке именитеље. На тематском, па и на плану жанра, Крлежу и Ибзена није тешко довести у везу. У прилог даљих аналогија могао бих да наведем да је Крлежа, на пример, говорио да је: „... снага драматске радње ибзеновски конкретна, квалитативна, а састоји се од психолошке објективације појединих субјеката, који на сцени доживљавају себе и своју судбину... Ја сам се одлучио да напишем дијалоге по узору нордијске школе деведесетих година....” (Подвукао С. С.)

Ако оставимо по страни формалистичке везе и аналогије, шта је суштински заједничко овим драмама (и представама које се по њима играју), а у вези је с временом и друштвом у којем живимо? На које феномене и појаве оне указују?

Све три представе су безмало чисти примери урушавања појединца и породице једнако као и друштва, односно морала, али и примери сумрака Богова и овог света лишеног божанске примисли и поретка у којем су основне вредности друштвени и породични конформизам, економска надмоћ и неутољива глад за отимањем и стицањем, по било коју цену и без скрупула. Економску моћ, породични и лични углед чланови породице Маске („Из јуначког живота грађанства”) купују, као на пијаци, браком и лажним баронским титулама. И Хеда Габлер је покушала браком себи да обезбеди друштвени углед, сигурност, срећу и мир. Куда ју је то одвело – знамо.

"Један мали рат" за спас

За разлику од Глембајевих који су огрезли у крви (иако на породичним портретима у рукама не држе ножеве него цркве, бродове или локомотиве), код Маскеових се првобитна акумулација капитала заснива, какве ли ироније, на једним обичним (памучним) женским гаћама. Међутим, и једни и други незајажљиво грабе ка врху друштвене лествице и економске моћи као средствима која не обезбеђују само сигурност и капитал него, и пре свега, најделотворнији начин потчињавања других. Империја Глембајевих се на крају уруши као кула од карата, а Маскеови настоје да се извуку из економске пропасти продајом оружја, за шта им је потребан „један мали рат”. Само то, и ништа више! Иако је Штернхајмова трилогија више горка комедија и гротеска, она јасно указује на драму једног друштва које срља у зло и пропаст.

С друге стране, у „Хеди Габлер” и „Господи Глембајевима”, на пример, препознајемо, најпре, студиозне психолошке, личне, а потом и породичне драме. Дабоме, у свеколиким породичним трвењима, неразумевању и искључивости, као у каквом архетипском исходишту, огледа се један много шири, дубљи, суштаственији духовни и друштвени контекст. У њима, као пред огледалом, видимо личне, појединачне ломове и недоумице, једнако као и слом и урушавање друштва огрезлог у зло и неморал, у лажне конвенције и етикеције, лишеног темељних принципа људскости, морала и етике, љубави за ближње, поштовања различитости, индивидуалности и самосвојности.

У средишту тих и таквих трвења и ломова је појединац и његово непристајање, бунт и отпор свакој врсти лицемерја и просечности, моралном, духовном или финансијско-материјалном хохштаплерају, непристајање на такозване друштвено-прихватљиве норме и узоре, подједнако као и на отровно породично наслеђе и етикеције. Утолико су главни протагонисти ових драма, пре свега Леоне Глембај и Хеда Габлер, од исте крви и сличног велтаншаунга, како би то рекли „новограђани” на неком данашњем банкету у замраченом салону код неких нових Глембаја.

Њихово непристајање на устаљене породичне и друштвене конвенције, њихов отпор свеопштој, породичној или друштвеној хипокризији и притворству, неминовно, као и у свакој класичној трагедији, води у суноврат.

Монструми у људском телу

Немоћни да се одупру свеопштем ништавилу, њих опредељују индивидуалистичке, мало је рећи ексцентричне одлуке и делања, које проузрокују даље урушавање и (ауто)деструкцију, али и „чин храбрости који зрачи лепотом”, како би то рекла Хеда Габлер. Ако су њу убиле „конвенције и етикеција”, суноврат Леона Глембаја треба потражити, као и код Едипа, на пример, у немогућој мисији потраге за истином и моралном чистотом, али и у оном најмрачнијем, глембајевском талогу у њему.

Један критичар је Хеду назвао „монструмом какав се не може наћи у стварном животу” и „побачајем” ауторове имагинације, а Ибзенов комад „драмом абнормалности”, чији главни ликови „немају ништа хумано у себи, осим људског тела у које су одевени”. Ово последње се може без остатка устврдити и за поједине чланове породице Маске и Глембај, као и за све остале трабанте окупљене око њих, па чак и за Леона! Јер, не заборавимо, он на крају завршава као убица, као што је и Хеда, пре него што је себи просвирала метак кроз слепоочницу, у смрт отерала Левборга.

Иако ово размишљање своје темеље и исходиште налази у позоришној (читај) уметничкој пракси која може (и треба) бити макар лековита спознаја и (бар) отрежњујућа поука, парафразираћу на крају мишљење једног политичког мислиоца. Он, отприлике, каже да оздрављење друштва није могуће до краја спровести само кроз политичке промене, реконструкције или смене влада и министара, већ кроз оздрављење читавог друштва. Изнутра, наравно. Треба ли рећи да је темељ томе свест појединца који исказује и показује отпор, бунт, непристајање и гнушање према свакој врсти хохштаплераја моралних, политичких или економских гилиптера, чак и по цену да га друштвена „елита” прогласи неприлагођеним малоумником.