Пут смањивања

Број становника Србије прошле године је смањен за 34.591, а у последњих десет година чак за 230.000, што је приближно једнако становништву Новог Сада. Стопа природног прираштаја је негативна и у централној Србији износи минус 4,6, а у Војводини чак 5,5. Услед ниског наталитета, нове генерације су малобројније од претходних, па је ниво рађања на подручју ван Косова и Метохије за око 25 одсто испод потреба просте обнове становништва. То непосредно угрожава перспективе развоја, обнову радног и одбрамбеног контингента, па и сам опстанак народа.

Ми смо вековима постојали као пољопривредна цивилизација и организовано патријархално друштво с култом јаке и бројне породице. Рађало се и више од десеторо деце по брачном пару да би заједница опстала, пошто су ратови, глад и болештине узимали свој данак. Али у овом времену у око хиљаду села годинама није рођено ниједно дете, па она буквално замиру. Карактеристични су подаци о броју рођених и умрлих у селу Овсишту у којем је, као што је познато, рођен наш највећи сатиричар Радоје Домановић. Године 1940. у Овсишту је било 27 рођених и 13 умрлих, десет година касније 22 рођених и 11 умрлих, али 1970. само шесторо рођених и 15 умрлих. Девет година касније рођено је једно дете, а умрло десет особа, 1982. није било новорођених, али је умрлих било 16. Исто тако, 1988. нема новорођених, а умрло је 11, 1997. једно је рођено, 13 умрло, 2000. четворо рођено, десет умрло.

У Горњој Трнави код Тополе постојала је после Другог светског рата велика основна школа са много ђака. Прошле године у школи је било само осам ученика, а ове године уписао се само један ђак првак.

Уместо садашњих 70.000 – 75.000, Србији је годишње потребно 105.000 новорођене деце да би се зауставио тренд депопулације.

Како су раније биле бројне наше сеоске породице, у овом случају херцеговачке, насељене на Косову, како је њихово потомство већ у следећем колену имало врло мало деце, занимљиве податке пружа Видак Вујновић у својој књизи "Вој(и)новићи – Вуј(и)новићи" (Београд, 1985). Тако, Илија Вујновић (1895–1960), земљорадник и трговац у Плешини, имао је девет кћери и шест синова. А све његове кћерке имају само по двоје деце. Милутин Вујновић, земљорадник, рудар и пензионер, имао је 13 деце а његова деца имају по двоје-троје деце. Гојко Вујновић (1907–1979), земљорадник, имао је деветоро деце, а његова деца имају по двоје, један син само јединче. Овај мали исечак из обимног родослова, који обухвата 220 лица, показује белу кугу у знаменитој породици Вујновић, која се населила на Косову 1914. године. Карактеристично је да је потомство Вујновића листом прешло у градове, па је у новим градским условима дошло до драстичног опадања рађања.

Тако ова породица полагано нестаје, док сличну судбину доживљавају стотине хиљада других, као и многа насеља у Србији.

Неселективан приступ подстицајима за рађање помаже наталитет неколико мањина у Србији. Карактеристичан је податак да је износ исплаћених дечјих додатака у општини Нови Пазар једнак износу исплаћених дечјих додатака у целој источној Србији. Депопулација је захватила Србе и највећи број мањина (Словаке, Хрвате, Румуне итд.). Законска решења би требало тако поставити да стимулишу наталитет пре свега на подручјима захваћеним депопулацијом.

Професор универзитета у пензији