Претенциозна мелодрама

Љубавни филм одавно је заборављена категорија на овим нашим кинематографским просторима, па је у том смислу "Ствар срца",  дебитантски целовечерњи играни филм Мирослава Мике Алексића, драгоцен покушај да се удахне живот запуштеном "пацијенту" и да се на велико платно, ако већ не може у свакодневицу, врате речи љубав и волети. Овакав покушај вреди поштовати.
Међутим, за повраћај коматозног пацијента у живот потребно је много више од бајалица и молитви и миљеа православног мистицизма у који је Алексић сместио причу о судбинској љубави, прељуби, казни и опросту греха.

Много више и од појединачно исказаних глумачких умећа његових некадашњих и садашњих ученика (глумачка школа Мике Алексића изнедрила је многе данас веома познате глумце), више од ексклузивног филмског формата или чињенице да је филм сниман у сва четири годишња доба (ретка привилегија малог броја редитеља).

Потребно је и више од високостилизованих тонова филмске музике (композитор Васил Хаџиманов), уметничке фотографије снажног поетског израза (директор фотографије Димче Стојановски) које су у случају овог филма надмашиле снагу саме приче. У односу на садржај, дејствовале су чак контрапродуктивно, понуђену мелодраму скренуле су у сфере претенциозности.

Оздрављењу целовечерњег љубавног филма, дакле, није довољна само форма. Темељи његовог здравља су у чврсто постављеном садржају. Значи, у добро исписаном и више пута прерађиваном сценарију, што у "Ствари срца" видно недостаје.

Сценариста и редитељ Мика Алексић као да се задовољио сопственим кратким љубавним есејом, пријемчивим више  краткометражном но дугометражном играном филму. Зато се празнине у причи, дијалогу и разради радње, попуњавају и где треба и где не треба, вишеструким понављањем неких претходних сцена и молитвама из офа. Уз то, опредељење за нелинеарну драматургију и зарад тога прекомерну употребу флеш-бекова, о шта су се током својих бурних каријера саплитали и много вештији и искуснији редитељи, показало се у овом случају као нефункционално и додатно оптерећујуће, чак у служби поцртавања нејасноћа у филму.

Због свега тога "Ствар срца" не одмиче много даље од добре и у основи веома племените идеје да се проговори о љубави, рањеним душама и умећу опраштања. И то кроз причу о Јовани (Нада Мацанковић, глумица у доласку) и Алекси (Вук Костић), судбински повезаним заједничким простором и временом одрастања, чију ће велику љубав помутити онај трећи – случајни пролазник у Јованином животу, који се створио у једном тренутку Алексиног дужег одсуствовања.

Спознаја почињене прељубе, макар она била сасвим неважна и овлашна, претвара заједнички живот у пакао, у сате и сате испитивања, тражења могућих разлога, сумњичења и мучног, раздирућег ћутања, кидања блискости што ће јунакињу довести до нервног слома и дуже психијатријске болести. Но како, чуло се и видело у филму, "не опрашта мушкарац него љубав" и оваква прича има срећан крај. Иако несавршена, бар пружа гледаоцу шансу да се сети љубави.