Pretenciozna melodrama

Ljubavni film odavno je zaboravljena kategorija na ovim našim kinematografskim prostorima, pa je u tom smislu "Stvar srca",  debitantski celovečernji igrani film Miroslava Mike Aleksića, dragocen pokušaj da se udahne život zapuštenom "pacijentu" i da se na veliko platno, ako već ne može u svakodnevicu, vrate reči ljubav i voleti. Ovakav pokušaj vredi poštovati.
Međutim, za povraćaj komatoznog pacijenta u život potrebno je mnogo više od bajalica i molitvi i miljea pravoslavnog misticizma u koji je Aleksić smestio priču o sudbinskoj ljubavi, preljubi, kazni i oprostu greha.

Mnogo više i od pojedinačno iskazanih glumačkih umeća njegovih nekadašnjih i sadašnjih učenika (glumačka škola Mike Aleksića iznedrila je mnoge danas veoma poznate glumce), više od ekskluzivnog filmskog formata ili činjenice da je film sniman u sva četiri godišnja doba (retka privilegija malog broja reditelja).

Potrebno je i više od visokostilizovanih tonova filmske muzike (kompozitor Vasil Hadžimanov), umetničke fotografije snažnog poetskog izraza (direktor fotografije Dimče Stojanovski) koje su u slučaju ovog filma nadmašile snagu same priče. U odnosu na sadržaj, dejstvovale su čak kontraproduktivno, ponuđenu melodramu skrenule su u sfere pretencioznosti.

Ozdravljenju celovečernjeg ljubavnog filma, dakle, nije dovoljna samo forma. Temelji njegovog zdravlja su u čvrsto postavljenom sadržaju. Znači, u dobro ispisanom i više puta prerađivanom scenariju, što u "Stvari srca" vidno nedostaje.

Scenarista i reditelj Mika Aleksić kao da se zadovoljio sopstvenim kratkim ljubavnim esejom, prijemčivim više  kratkometražnom no dugometražnom igranom filmu. Zato se praznine u priči, dijalogu i razradi radnje, popunjavaju i gde treba i gde ne treba, višestrukim ponavljanjem nekih prethodnih scena i molitvama iz ofa. Uz to, opredeljenje za nelinearnu dramaturgiju i zarad toga prekomernu upotrebu fleš-bekova, o šta su se tokom svojih burnih karijera saplitali i mnogo veštiji i iskusniji reditelji, pokazalo se u ovom slučaju kao nefunkcionalno i dodatno opterećujuće, čak u službi pocrtavanja nejasnoća u filmu.

Zbog svega toga "Stvar srca" ne odmiče mnogo dalje od dobre i u osnovi veoma plemenite ideje da se progovori o ljubavi, ranjenim dušama i umeću opraštanja. I to kroz priču o Jovani (Nada Macanković, glumica u dolasku) i Aleksi (Vuk Kostić), sudbinski povezanim zajedničkim prostorom i vremenom odrastanja, čiju će veliku ljubav pomutiti onaj treći – slučajni prolaznik u Jovaninom životu, koji se stvorio u jednom trenutku Aleksinog dužeg odsustvovanja.

Spoznaja počinjene preljube, makar ona bila sasvim nevažna i ovlašna, pretvara zajednički život u pakao, u sate i sate ispitivanja, traženja mogućih razloga, sumnjičenja i mučnog, razdirućeg ćutanja, kidanja bliskosti što će junakinju dovesti do nervnog sloma i duže psihijatrijske bolesti. No kako, čulo se i videlo u filmu, "ne oprašta muškarac nego ljubav" i ovakva priča ima srećan kraj. Iako nesavršena, bar pruža gledaocu šansu da se seti ljubavi.