Везе без везе

Не тако давно, пре проналаска микроталасне пећнице, СМС комуникација и ситкома "Секс и град" постојале су само две врсте мушко-женских веза: оне "праве", са прстеном или без њега и авантуре за једну ноћ. Данас се уместо љубави успостављају емоционално-економски споразуми, а бракови без бурме и породице без очева постале су кључне речи које дефинишу емотивне обрасце у социјалној транзицији.

Брачни парови данас се чешће одлучују за развод него за рађање другог детета, а шанса да прославе сребрну или златну свадбу изједначена је са вероватноћом да ће их поклопити талас цунамија док се излежавају у неком туристичком рају.

Ако верујемо најјачим импресијама изведеним из истраживања Тање Стефановић, професорке психологије са Филозофског факултета у Нишу, метафора "о два јежа у зимској ноћи који не смеју исувише да се приближе један другом да се не би изболи, а не смеју ни да се удаље да се не би смрзли" веома добро описује емотивне односе двадесетогодишњака. Они имају велику потребу да воле и буду вољени, али и огромни страх од емотивних веза.

"То је генерација која је закорачила у емотивно најбурнији период свог живота у исто време када је њихова земља крочила у пакао грађанског рата и прве лекције о свету одраслих сазнавала из стравичних ТВ дневника који су били емитовани током деведесетих година. Преплављени својом анксиозношћу и страхом од сутрашњице њихови родитељи им нису понудили никакво "упутство за употребу" живота и никакав приручник за разумевање емоционалних веза. Због тога су та деца понела поруку да је живот страшан и да је свет одраслих – синоним за шетњу по емоционалном минском пољу са потпуно неизвесним исходом када ће нека мина експлодирати и због тога они праве два корака унапред, па три корака уназад", објашњава мр Тања Стефановић.

Из њихове визуре "везе без везе" изгледају као добро решење, јер имају исти ефекат као и екстази пилуле – изазивају еуфорично расположење које траје 48 часова, не стварају зависност и не представљају увод у вечите дилема типа "шта ако се заљубим, па неко некога повреди, па ово, па оно..." Међутим, проблем са викенд-дрогама, баш као и са викенд-везама јесте у томе што нас "увлаче" у виртуелну стварност и што је само питање времена када ћемо постати циничне, огорчене и разочаране. Да ли везе без везе представљају дуго очекивани предах од љубавних компликација или је у питању потпуно поремећен систем вредности? Тања Стефановић једноставно одговара да су емоционални односи двадесетогодишњака – нормална последица ненормалног времена у коме су одрастали.

Од када је криза закуцала на врата српских породица, улица Страхињића Бана постала је пијаца женског меса на отвореном и пренасељена девојчицама које су на олтару пунолетства положиле све илузије о љубави и верности. Оне се не понашају као збуњене бруцошкиње на универзитету живота – сваки њихов излазак је брижљиво испланирано улагање у будућност, а њихова младост и лепота најважнији су улог у лутрији, чији је главни згодитак спас од малених собица на периферији новобеоградских блокова и успомена на детињство проведено у сестриним изношеним хаљинама и мајицама купљеним на кинеским бувљим пијацама. Њих занима само једно – са колико се нула пише презиме оног слатког фрајера из сепареа на чијем се столу шепуре кључеви од најновијег модела BMW-а.

Да ли страхују од судбине Васе Ладачког из истоимене песме? Вероватно не, јер се нису ни родиле када је панонски морнар писао о судбини бонвивана који је "све имао, а ништа имао није". Оне су одрастале уз неку другу музику.