Суд страсти

Сви у Србији су негде свесни колико је српска политика компликована и у којој мери је приказ њене новије историје у светским медијима био површан и једностран. То, међутим, мало кога спречава да на бази неколико пропагандних филмова Мајкла Мура умисли да у живот и политику САД има дубљи и озбиљнији увид од људи који тамо деценијама живе и (или) се тиме професионално баве. Бомбардовање је, изгледа, поред свих трагедија и проблема, у просечном грађанину створило и неку врсту компензаторне илузије фундаменталног увида у политику и историју САД.

И ево одличне прилике да се тај „увид” размаше у пуном сјају: бомбардовање Либије. Зла Америка је пажљиво прорачунала свој интерес и, користећи своју армију кртица и плаћеника, кренула да беспоштедно бомбардује свог старог непријатеља Гадафија не би ли се докопала либијске нафте. Иако су је ратови у Ираку и Авганистану практично довели до банкрота, то Америка из неког разлога не примећује већ крајње бескрупулозно али заправо глупаво напада још једну земљу не би ли на том рату зарадила.

Политичка реалност интервенције у Либији, међутим, далеко је компликованија.

Прво, Гадафи није непријатељ САД. Наравно, јесте то сада, кад су почели да му бацају бомбе на главу, и јесте то био у прошлости. Али у последњих неколико година дошло је до ренесансе у америчко-либијским односима, Гадафи је проглашен саборцем у борби против тероризма (у којој је достављао вредне информације), а Либија је не само скинута са црне листе већ је почела и да прима америчку помоћ. Још колико прошлог викенда, један од Гадафијевих синова је водитељки америчке емисије објашњавао да је цела интервенција резултат велике забуне, и да ће се Американци кајати што су стали на погрешну страну.

Друго, побуњеници нису амерички пиони. Има сигурно и таквих, као што (документовано) има и крвних непријатеља. По свему судећи, ради се о крајње нехомогеној групи коју тренутно повезује заједнички циљ. Њих као целину нико не контролише, а заправо је мало вероватно да уопште имају јединствен смер.

Треће, Америка није једна ствар чак и у највишим нивоима власти и опозиције постоје потпуно супротстављена мишљења. У овом конкретном случају већ је исцрпно документовано да се интервенцији противио Пентагон, док су је гурале Хилари Клинтон и група „либералних интервенциониста”. То неслагање и даље постоји, па је министар одбране прошле недеље тврдио да САД у Либији нема већих интереса, док је Хилари Клинтон рекла да их има – и утврдила да се тај интерес превасходно састоји у враћању дуга савезницима за њихову помоћ у Авганистану.

Само америчко јавно мњење је подељено, али та подела није по партијској или идеолошкој линији. Бомбардовање Либије подржавају, с једне стране, либерални интервенционисти и љубитељи међународних организација попут УН, за које је непостојање националног интереса неопходан услов оправданости ратне операције. На десној страни спектра, њима се придружују „неоконови”, који америчку улогу у свету виде као браниоца оног што су (по њиховом мишљењу) универзалне вредности, а националног интереса као (по њиховом мишљењу) нужне последице тога.

Противници интервенције су, с друге стране, пацифисти у Демократској странци, који се противе употреби силе чак и кад подржавају циљ, и, на десној страни спектра, конзервативци који сматрају да је цела акција не само противна америчком интересу него и угрожава амерички суверенитет. На то треба додати разне подваријанте, попут оних који су се прво противили интервенцији, али сад, кад је већ ту, захтевају да се иде „до краја”, разне теоретичаре завере који у свему виде поход на нафту, љубитеље и критичаре Обаме који подржавају тј. оспоравају све што он уради, осетљиве душице које увек траже да се „нешто уради” итд. Заправо, једино што ће се врло тешко наћи је неко са ставом : „’ајмо у Либију да крадемо нафту”.

Супротно теорији о хомогеном актеру и једноставном интересу, процес одлучивања у америчкој политици је компликован и његов исход неизвестан. То не само да не види српска јавност већ и српска дипломатија која, бар у својим јавним иступима нпр. о Косову, занемарује велику идеолошку разноврсност америчке политике, па тако упорно форсира причу о међународном праву, иако је тај аргумент за солидан део америчке публике, која се иначе у принципу може придобити, тотално ирелевантан.

Нажалост, или на срећу, знање се не стиче мучеништвом већ учењем. Заправо, осећај моралне непогрешивости директно ради против златног правила да се, пре доношења суда и падања у ватру, човек темељно обавести. Ово је лекција коју никако да савладају ни српска јавност ни „спасиоци” са Запада.

доктор психологије