Моћни пипци „Вогове” ђаволице

Жена која сваког месеца пажљиво бира насловне стране и сама се нашла на једној о којој се много прича. Ђаволица носи Праду, али хаљина није у првом плану. На првој страни априлског броја „Волстрит џорнала“ нагласак је на профилу Ане Винтур, беспрекорној паж фризури и црним „шанел“ наочарима. Пратећа прича бави се њеним утицајем изван страница магазина и испитује да ли је стварно „ледена краљица“.

Уредница америчког „Вога“ (од 1988) важи за најмоћнију особу у модној индустрији. Бизнис који на светском нивоу доноси 350 милијарди долара годишње можда је превелик да би у њему доминирала само једна особа, али Винтуровој то изгледа полази за руком. Прошле године је наглавачке окренула Миланску недељу моде кад је рекла да у граду остаје само четири дана: 88 ревија збијено је у 70 сати да би се прилагодили Ани Великој.

Част је бити део „Аниног тима“, али то значи да јој се не сме рећи „не“, у шта се својевремено уверио и градоначелник Њујорка. Њена је била идеја да 2009. организује „ноћ куповине“ како би у метрополи уздрманој рецесијом оживела сектор који доноси 10 милијарди долара годишње. Иако је било ризично напрасно прогласити празник куповине у граду у ком је штедљивост постала нова врлина, Мајкл Блумберг је само климнуо главом. На двоумљење великих радњи да ли да се придруже акцији, Винтурова је обећала да ће им послати на врата Сијену Милер и Џастина Тимберлејка. Коначан ефекат је био неочекивано добар, јер су највеће радње за двоцифрени проценат повећале промет.

Сви надимци Ане Винтур имају неку везу са придевом „хладно“, а њен смисао за хумор описују као опор. На пројекцију филма „Ђаво носи Праду“, снимљеног по роману њене бивше озлојеђене асистенткиње, носила је баш Прадину креацију. Када су је прошле јесени у Кини питали да ли је стварно таква каквом је описују, одговорила је: „Тачно је, наравно. Тучем сараднике, закључавам их у орман и не плаћам их“.

У поменутом филму дотакнута је тема лојалних сарадника од којих се очекује да испуне и најневероватније задатке. Прича у америчком магазину открива другу страну, да је Винтурова спремна да узврати услугу.

„Када ми је ишло лоше, Ана је направила журку и сместила ме поред Бернара Арноа (власник „Луја Витона“). Ту сам склопио неколико послова“, каже Вајнстајн, власник независног филмског студија.

Њене заслуге не заборавља ни Баз Лурман, режисер „Мулен ружа“. Док су о филму пре премијере излазиле негативне приче, послао јој је недовршену ролну, а она је на насловницу „Вога“ ставила Никол Кидман у хаљини из филма.

Крпицама опседнута одмалена, Винтурова је са 17 година напустила школу у родној Енглеској, где је њен отац био уредник „Ивнинг стандарда“, и ишла од једног модног магазина до другог. Када ју је 1982. интервјуисала тадашња уредница америчког „Вога“ Грејс Мирабела, на питање који би посао пожелела кад би прешла код њих, не трепнувши је одговорила: „Ваш посао“. У ту фотељу је села шест година касније.

Повремено се појаве гласине да ће је ускоро уступити неком другом (има 61 годину), али њен шеф Ес Ај Њухаус каже: „Никада. Надам се да ће ту бити и за 10 и за 20 година“.

Ипак, тренутно су актуелна нагађања да је лично заинтересована да напусти „Вог“ и оде у амбасадоре, што она негира. Гласине потхрањују њене енергичне акције сакупљања новца за Обамину кампању и нескривена опчињеност првом дамом. Када је питају ко су јој узори, увек помиње Мишел Обаму, која се појавила у „Вогу“ у јануару 2009, па онда на насловној страни два месеца касније, уз ексклузивни интервју.

Ј. Ј. К.