Експеримент са неуспешним завршетком

Да ли је могућ заједнички уџбеник историје за државе настале на тлу бивше Југославије? Или, тачније: да ли је он уопште потребан? Не би ли то значило да верујемо да настава историје има тако силну моћ – да је она та која је завадила југословенске народе, па да, последично, може и да их помири? Да ли би онда историја требало да припадне групи експерименталних наука, да од дисциплине која реконструише и објашњава прошлост, постане дисциплина која ствара садашњост и будућност?

Наставом историје и анализом уџбеника бавим се од 1993. године, када је Милошевићева власт одлучила да замени до тада коришћена наставна средства. Од тог времена су се, и у Србији и у суседним земљама, садашњост и „прошлост” више пута промениле. Произведено је неколико генерација уџбеника који су пратили политичке промене и тежили да изразе становишта нових власти. Њихов циљ био је да мењају историјски контекст и да га прилагођавају потребама садашњости. Новим властима тражили су утемељење у прошлости, прибављали потребну традицију, откривали „идеалног претка”. У таквим системима уџбеници историје су огледало времена у коме живимо, језгровит израз система вредности, националне и историјске свести који се намеће друштву.

Због тога би било сасвим могуће претпоставити да се у циљу површног помирења, европских интеграција или предизборних поена врхови власти донедавно зараћених држава договоре да се крене у авантуру заједничког уџбеника. Али то би била још само једна нова манипулација прошлошћу, нова злоупотреба струке и нови доказ да се настава историје и даље разуме као простор са кога се ђацима шаљу голе политичке поруке. Тако представљена историја поново не би одговарала захтевима савременог образовања: не би отворила питања већ би се трудила да их, изнова, што више затвори; не би ширила дебату већ је сужавала; не би развијала критичко мишљење већ промовисала ауторитарни концепт прихватања диктата дневних потреба.

На основу чега се усуђујем да све то тако изричито тврдим? У првом реду због тога што се ни у једној земљи бивше Југославије школство није довољно реформисало, што је оно и даље остало ослоњено на стару патријархалну матрицу у којој наставник и уџбеник износе неупитне истине које је потребно научити напамет, изрецитовати и добити петицу. Такво школство један је од стубова свих ауторитарних или полуауторитарних поредака који се овде, у континуитету, репродукују два века. У таквим системима образовање нема сврху проблематизовања историјских појава, разумевања њиховог значења, поређења, тражења узрока, детектовања последица, сагледавања феномена из различитих перспектива, укрштања знања из различитих области, што су темељи модерног образовања.

Тај коперникански преокрет у разумевању сврхе образовања државе бивше Југославије, па ни Србија, нису учиниле. Због тога би стварање заједничког уџбеника поново испуњавало политичку сврху и правило експеримент са познатим, увек неуспешним завршетком. Циљ таквог учила не било стварање самосталних образованих појединаца већ репродуковање задате буквице која деценијама овде само мења интонацију – па по потреби час мири, а час завађа. А резултат је увек исти: слабо знање, неотпорно на злоупотребе и манипулације, спремно да се преда налету нових идеологија, пред којима узмакну и чињенице које би се морале знати.

Због тога би поступак требало окренути: уместо политичком одлуком договорене „нове помиритељске историјске истине”, која би требало да промени колективну историјску свест, направити модел школовања који ће створити образоване појединце који ће аналитички и критички умети да разумеју историјске контроверзе. Тада би настава историје могла да постане алат за свестраније и рационалније разумевање садашњости и справа за избегавање грешака у будућности. Док је настава историје само резултат тренутних потреба тренутних власти наше друштво ће остати далеко од могућности да разуме време у коме живи.

Професорка Филозофског факултета у Београду