Ех мој „југо”, возо сам те дуго

Све у стиху, па још и у прози и симпатични „југо”, вози ли вози. У историју, али не и у заборав.

Да лична историја једног маргиналног четвороточкаша, малих капацитета али великих амбиција, може да буде и значајна и трагикомична и узбудљива и сетна, баш као историја било ког људског бића, сведочи филм „Yugo – кратка аутобиографија” младе београдске ауторке Мине Ђукић („Кисело дете”), с којим је започео 58. Кратки метар, популарни београдски фестивал документарног и краткометражног филма.

У тридесет минута и кроз играно-документарну форму, уз сведочанства аутентичних радника који су радили на његовој производњи и уз употребу пробраних материјала из архива Југословенске кинотеке, Ђукићева успева да расветли феномен популарног аутомобила марке „југо”, поноса и дике самосталне аутомобилске индустрије Југославије и „Заставе” из Крагујевца.

И све је ту, забележено и аргументовано – од првог ручно и самостално израђеног модела 2. октобра 1978. године поклоњеног другу Титу (масовна производња, занимљиво, почела је у години Титове смрти, 1980), до последњег „југића” који је са производне траке сишао 11. новембра 2008. године. У међувремену – успон и пад и аутомобила и земље у којој је настао и опстао пуних 28 година (филм обилује и прецизним статистичким подацима), хранећи 5.432 породице.

О историји и значају популарног „jуга” сведоче и казују неки од његових „родитеља”, крагујевачки радници: Драгомир Краговић, Живан Обрадовић, Младен Средојевић, Славољупка Славковић, Душица Варјачић, док о његовом америчком сну (Yugo Америка, по цени од 3990 долара) више од речи говоре инсерти из америчких реклама, телевизијских серија и филмова. И у САД је наш „југић” био представљан као мали, економични, породични аутомобил. Али, и као шмекерски ауто који је чак и Брус Вилис, у серијалу „Месечарење” и у филмовима „Умри мушки”, суновраћивао више пута, предвиђајући тако и истински суноврат „jуга” и у САД, али и у Србији...

Филм Мине Ђукић не пропушта ни чињеницу да је „југо” био и симбол просперитета, али да је постао и симбол изневерених очекивања и транзиције. Ово је заправо ауторкино сентиментално путовање кроз време у којем смо живели и живимо, уз хумористичке, али и критичке ноте. Кроз стих и риму наратора (Зоран Миљковић) и ефектну завршницу радничке рецитације: „Пао је ’jуго’ на најниже гране, у одсудном часу показао све мане”...
Да је рокенрол бенд „Бијело дугме” за Источну Европу значио исто што и „Битлси” за светску поп културу, сведочи дугометражни документарни филм „Бијело дугме” (85 минута) Игора Стоименова. Осим историјатом „Бијелог дугмета”, аутор се бави и покретањем питања како се врло специфична комунистичка земља – бивша Југославија, носила са утицајима које је на њу имала западна популарна култура, указујући да је судбина сарајевског бенда недвосмислено била повезана са судбином Југославије. Прича о „сексу, дроги и рокенролу” је и алегоријска и епска, уз извесну политичку тежину, уз обиље аутентичних материјала и учешће Горана Бреговића, Зоран Реџића, Милића Вукашиновића, Петра Поповића, Мирка Илића, Уроша Ђурића, Петра Јањатовића и Николе Ђуричка као наратора...

У свет уметничког портрета, уронио је и аутор Горан Мусић (живи и ради у Паризу) у свом филму „Адриана” (17 и по минута), у целости посвећеном лику и делу париске скулпторке нашег порекла Адриане Поповић. Кроз романтичну и поетску визију стваралаштва и кроз трагање за унутрашњим стваралачким и креативним нагонима уметнице, Мусић гледаоцу нуди и близак сусрет са уметничким делима која настају под прстима и длетом Адриане Поповић. Као плодови корена њене инспирације давно пронађене на маленом острву, на сунчаном Јадрану, међу маслињацима и кречним стенама, који су заувек освојили њено детињство и њену уметничку садашњицу...