Одувек сам био левичар

– Не трпим сајмове књига. Не можете тражити од краве да воли кланице! За мене је књижевност соба или врт, тишина, сањарење и отворена књига на коленима, са неким ко вам из ње прича, неки мушкарац или жена, неко ко је умро можда пре једног века или му је тек 20 година – каже француски писац Патрик Бесон, али без имало мрзовоље потписује примерке своје нове књиге "Христов гроб", објављене код нас у издању "Рада" и у преводу Дане Милошевић, и представљене на овогодишњем сајму књига.
Аутор педесетак књига од којих је више од 25 преведено на српски, добитник Велике награде Француске академије и награда Ренодо и Популист, као и колумниста листова различите политичке оријентације, Бесон се у "Христовом гробу" бави Француском 18. века и удара по француском племству које је, судећи по његовом делу, у крсташким ратовима било крајње разуларено.

Међутим, осим по књигама, Бесон је овде познат и као критичар својевременог "западњачког линчовања Срба", као и по боравку у нашој земљи за време НАТО бомбардовања 1999. године.

О свему томе говори за "Политику" сада, са временске дистанце.

● У новој књизи "Христов гроб" немилосрдно критикујете француско племство. Колико ту има истине а колико фикције?

– У средњем веку човек је био племић када би побио много људи на бојном пољу. Данас вас из истих разлога шаљу пред трибунал. А шта је витез? Мангуп који иде на мису. Витезови су живели на леђима сељака. Биле су то пијане силеџије. За време целог трајања тих окршаја, темплари, та секта врло богатих племића, имала је права на литар вина по сваком оброку. Све крсташке ратове водили су пијани.

● Користите врло жив језик. Да ли сте свесни проблема које стварате преводиоцима, који вас преводе на многе језике?

– Догађа ми се да користим колоквијалне изразе. То може изгледати чудно у историјском роману. Али, у свим периодима, људи су користили колоквијалне изразе, како у Алкидијадовој Грчкој о којој сам писао у "Вештини завођења", тако и у Пушкиновој Русији коју оживљавам у "Пушкиновој смрти". Мој српски преводилац Дана Милошевић за мене је више него преводилац. Она је једна од мојих најбољих пријатељица, можда моја најбоља пријатељица. А пријатељи разумеју све што кажете, чак и кад ви то не казујете.

● Неки су својевремено били подозриви према Вашој "одбрани Срба". Питали су се зашто критикујете Француску у којој сте рођени и у којој сте изградили каријеру, због Србије о којој у почетку нисте много знали?

– Дигло се много галаме око моје одбране Србије, а то је била сасвим обична ствар: осећање оправдане побуне због светске неправде нанете једном народу, једној култури, једној историји. То је добило велике размере овде и у Француској. Сматрали су ме лудим, фашистом. Шта да Вам кажем: има веома симпатичних лудих људи, а неки фашисти су написали веома лепе књиге. Никад нисам очекивао да људи пишу, казују или чак мисле истину о мени. Чини ми се да то превазилази њихове интелектуалне способности.

● Пре готово деценију рекли сте да је Косово српско. Шта кажете данас?

– Како би Косово могло бити ичије него српско? То је колевка Србије. Занемарити ту истину, по мом схватању, једна је од највећих грешака титоистичког режима, грешка коју је Милошевић неспретно покушао да исправи. Данас имамо тај трагични исход, ту ужасну ситуацију за Србе на Косову. Не смемо их заборавити, већ напротив треба им помагати свим силама да поднесу оно што заиста треба назвати страном окупацијом.

● Пошто сте увек на страни слабих, зар нисте осетили потребу да браните и имигранте у Француској с обзиром на оштар курс према њима у последње време?

– Свет у којем је све више сиромашних, било које да су вере и расе – али чињеница је да су то често муслимани, Арапи или Роми – рђаво је организован свет, а кад је нешто рђаво организовано, човек ту није срећан. У Паризу, ноћу има 10.000 људи који спавају на улици зато што су бескућници.

● Били сте левичар и писали за "Иманите". Која је Ваша политичка оријентација данас, будући да сте колумниста "Фигароа" а пишете и за "Пари мач", "Поен"...

– Постао сам комуниста са 15 година и од тада нисам нашао неки разлог да се мењам. Нисам сигуран да сам у праву и не тражим ни од кога да мисли као ја. Пишем у новинама које заступају сва гледишта, јер писање стављам изнад политике, а власници штампе са којима радим мисле исто као ја.

● Да ли писац данас мора да буде ангажован? Или, бар, ако има амбиције да добије Нобелову награду?

– Жирији за Нобелову награду испали су смешни током 20. века. Чак је и износ награде гротескан: један милион евра. Једва да се купи станчић у Паризу. Њихова ранг-листа је никаква: Клод Симон, Жан-Пол Сартр, Албер Ками, Вилијам Голдинг, Јосиф Бродски... Кад човек помисли на све оне велике писце који ту награду нису добили: Хенри Џејмс, Владимир Набоков, Михаил Булгаков, Антонен Арто и, наравно, мени драги Црњански и Киш...

-----------------------------------------------------------

Стар и радостан, у Београду

● Да ли је Ваше залагање за "српску ствар" било и производ жеље да пркосите Французима и тадашњој "сатанизацији Срба"?

– Ах, да! Та чувена борба против сатанизације Срба. Изазов? Можда. Све је то сада прошло. За време рата, када сам био безмало једини Француз у Београду, мислио сам: једног дана ћу ходати овим градом у којем ће бити мир, у којем се више неће знати ко су Клинтон, Мадлен Олбрајт, Луиз Арбур. Биће то улице као све друге улице на свету, људи ће се љубити, деца ће се играти, а ја ћу бити стар и веома ћу се радовати. Е па ето, сада сам стар и радостан у Београду.