Тужан крај „српског Холивуда”

Пре неколико дана, баш у време када је Србија добила новог министра културе, појавила се вест да је Авала филм пред стечајем. Овај пут, изгледа као да је то последња фаза у животу овог, некада надалеко чувеног, „комбината” домаће филмске производње. Уз мало пажљивију анализу лако се долази до неколико закључака. Прво, филмско предузеће Авала филм данас је интересантно само као 32 хектара земљишта, на изузетној локацији, у Кошутњаку, у главном граду, Београду. Друго, држава, и у овој причи, још једном, показује да је домаћа кинематографија, као потенцијално веома важна културна делатност, нимало не занима. Треће, идеја о домаћој филмској индустрији биће угашена, на неодређено, највероватније, чак, и бесконачно време.

О начину на који ће се, после стечаја, приватизовати 32 хектара земљишта, и оно што је остало од кинематографске инфраструктуре Авала филма, можемо да претпоставимо на основу онога како је, рецимо, до темеља, приватизацијом, уништена биоскопска мрежа у Србији. Али и на основу начина на који је, у времену „транзиције”, ликвидиран некада светски познат произвођач документарних, и анимираних филмова, Дунав филм.

Да ли је тужна прича о предузећу Авала филм, истовремено, и прича о тужном и дефинитивном распаду српске филмске индустрије? Или је то још једна тужна прича о распаду домаћих институција културе, у времену после социјализма, дакле, управо у времену тзв. транзиције? Сетимо се. Још од самог почетка распада Југославије разни „играчи” су имали намеру да, некако, присвоје огромну вредност која се налази у земљишту које поседује, некада успешно предузеће за кинематографску делатност производње филмова, Авала филм.

Али, услед бескрајних и тврдих „мачевања”, блокирања, дрибловања и рвања, до дана данашњег, Авала филм је јавно предузеће. А, од пре неки дан, пред стечајем. И то, толико запуштено, да се може рећи да је, за кинематографију, уништено. Очигледно, то је управо та, за наше прилике тако специфична, култура дрибловања, и приватизационог рвања, која, у крајњој линији, увек прибегава пароли која гласи: „Ако не може да буде моје, онда, нека га не буде уопште”. Применом те пароле, фамозна „транзиција” је из живота збрисaла многобројна предузећа која су, некада, пристојно живела, од свог рада, и била од приличне користи за „општу ствар”. И то не само предузећа из тзв. културних делатности.

Ово, специфично, кинематографско предузеће познато, у народу, и као „филмски град”, или „српски Холивуд”, некада је било „носилац развоја” српске, па и југословенске, филмске производње. Прошло је кроз неколико златних етапа. И као продуцент значајних домаћих остварења, и као копродуцент великих, па и спектакуларних, међународних, филмских пројеката. Списак наслова, произведених у овој филмској кући велик је, а нека од дела, из филмотеке овог продуцента су значајна, не само за кинематографију Србије, већ су значајна и за историју европског, па и светског, филма. Довољно је, само, да кажемо „Скупљачи перја”. Логика науке налагала би да се такво предузеће, појединцима и „структурама” који врше власт, у име заједнице свих нас, учини као важно. До те мере важно да његово уништење не допусте.

Али, друга врста културе кроји судбину културе. Рецимо, закон о кинематографији никако да уђе у Скупштину, а његови предлагачи су изгубили наду да ће икада и ући. Један од твораца закона, који треба да буде предложен Скупштини, сада и бивши саветник, бившег министра културе, је наш истакнути филмски аутор Горан Марковић. Ево шта он, још у јулу месецу 2010. године, каже за националну новинску агенцију: „Нацрт је завршен, направљене су све могуће јавне дискусије и консултације и све могуће корекције. Међутим, постоји јако много опструкција, постоји много политичких и не знам каквих све снага које покушавају, из мени стварно необјашњивих разлога, да стопирају излазак тог закона”.

Да ли то, колега Марковић, говори о „буразерима” који саплићу једни друге јер мисле да свет тако функционише. Једноставна логика, а и мало конкретнија наука, имале би ту шта да кажу, и да запитају. Рецимо, ако држава Немачка, од великих филмских студија, наслеђених из социјализма, прави нова, филмска предузећа, која финансира из државних фондова, и даје их на управљање својим најистакнутијим филмским радницима, зашто закон државе Србије не би дефинисао предузеће Авала филм као јавно финансираног носиоца филмског развоја у Србији, уместо транзиционог, невешто „склепаног”, поражавајуће неуспешног, заправо фантомског предузећа које се, помпезно, зове Филмски центар Србије? И предвидео, и прописао, јасан механизам којим би се дошло до начина рада, и управе Авала филма који би били најбољи могући, у овом времену, и на овом месту. И на тај, конкретан и недвосмислен начин, допринео да се реши неколико озбиљних питања у нашој култури.

А то су: како зауставити пропадање кинематографије и осигурати здрав развој филма у Срба? Како заштитити Авала филм, предузеће од прворазредног друштвеног значаја, и ставити га у његову првобитну, културну, функцију? Како, бар на једном примеру, или „случају”, зауставити културни образац који каже – „ако није моје, онда је ничије”? Наравно наука, али и једноставна логика, имају одговоре на сва ова питања. Али ни наука, а ни једноставна логика, већ дуже време, на овом месту, и у оваквим стварима, ништа се не питају.