Црквени дипломата

Само у марту шеф руске црквене дипломатије боравио је у Швајцарској, Турској, Немачкој, САД, Србији, састао се с патријархом српским Иринејем, министром спољних послова Вуком Јеремићем, потпредседником САД Џозефом Бајденом, министром спољних послова Киргизије, замеником колумбијског министра спољних послова, украјинским амбасадором, војводом од Олденбурга, поглаварима православних цркава у Америци, делегацијом Грузијске православне цркве, кардиналом Куртом Кохом, председником Папског већа за унапређење јединства хришћана...

Тако „густ” распоред и разиграна дипломатска активност неспојиви су с нашом представом монаха. Али баш такав је био календар активности митрополита волоколамског Илариона, шефа Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, човека чији се радни дан неретко завршава у 22 или 23 сата, после чега, како каже, наставља да ради на документима. Један од најмлађих руских митрополита (има свега 45 година) и један од најутицајнијих руских теолога говори чак 12 језика, има четири доктората, више од 700 објављених публикација и четири музичка дела за која каже да их је компоновао најчешће у авиону или у чекаоници аеродрома. И то је само делић његове биографије.

Црквени „шеф дипломатије” представља Руску православну цркву у бројним форумима и комисијама за међухришћански дијалог, а добро га знају и светске, нарочито европске, дипломате. Био је изабран за епископа Беча и Аустрије 2003. године, али и за представника Руске православне цркве при европским институцијама у Бриселу. Објаснио је тада да православна црква мора да буде ту, на изворишту догађаја, где се воде интензивне дискусије о будућности Европе.

Онима који су се чудили шта ће руски црквени великодостојник на традиционално „непријатељском” Западу одговорио је да у доба када се Европа уједињује Русији (и Србији, коју је набројао одмах поред) не треба нова гвоздена завеса. „Православље треба да буде уписано у духовно-културне просторе западне цивилизације. Али православље има свој лик, своју специфичност. Треба да умемо да представимо нашу традицију тако да она постаје доступна и привлачна људима на Западу”.

Незаобилазна ставка у досадашњем учинку четрдесетпетогодишњег митрополита су и његови односи с Римокатоличком црквом. Имао је боље односе с Ватиканом, него с Цариградском патријаршијом, али, у међувремену, ствари су кренуле набоље и односи са сестринском православном црквом су се поправили.

Папу Бенедикта Шеснаестог митрополит Иларион види као праву особу која би могла да унапреди дијалог православаца и католика, с њим се и састао 2009. године и показао више него добру вољу за сарадњу. Руски „шеф дипломатије” сматра да је веома важно да католици и православци, раме уз раме, отпочну битку за очување хришћанског идентитета Европе јер га „политичка коректност” доводи у велико питање.