КОШТУНИЧИН ГАМБИТ

Вест да је предлог новог устава потврђен на референдуму Србија је дочекала са олакшањем. Али, не рачунајући већ традиционално избезумљеног "спикера" српског парламента и потпуно разумљиву, иако вероватно не баш потпуно основану радост на улицама северне Косовске Митровице – еуфорије није било. И није у питању само тренутна малаксалост због шокантног преокрета у завршници референдумског маратона. Није то она Ђорђевићева тројка са половине терена од које "застаје дах", да би се који тренутак касније проломила експлозија необузданог весеља. Не. Све је више личило на одрађивање једне обавезе, скидање једног политичког бремена и уздах олакшања због на једвите јаде обављеног посла, колико неатрактивног и тешког, толико, опет, из безброј разлога, неопходног и важног.

Интересантно је да исто као што није било превише радости међу свим званичним референдумским победницима, још је мање незадовољства и разочарања било међу референдумским "губитницима", то јест, оном шареном скупином малих странака у трагању за својим идентитетом и великих лидера у потрази за својом странком која се залагала за бојкот референдума. Заправо, ово је за њих готово идеалан исход. То што је референдум прошао уз велике тешкоће, они ће, разуме се, књижити као успех своје кампање и потврду своје набрекле политичке снаге. А, с друге стране, због чињенице да је устав ипак прошао, бојкоташи ће бити поштеђени озбиљног суочавања са последицама сопствене политичке неодговорности и лишени обавезе да својим потенцијалним гласачима, страним амбасадорима и финансијерима објашњавају зашто је, рецимо, боље да Србија настави под Милошевићевим уставом, да Војводина остане са мањим степеном аутономије, а грађани и националне мањине са мање права.

Велике радости, дакле, нема – а нема ни разлога да је буде. Уосталом, многи послови, те политички и државни пројекти у које смо с еуфоријом и песмом улазили окончали су се трагично и неславно. Србија није новокомпонована држава, нити су њени грађани баш толико малоумни, да би били тек тако опчињени уставом и државним симболима, и веселили се суверенистичким ђинђувама попут урођеника из старих холивудских филмова или неких наших балканских суседа и екс-југословенске сабраће. Ово свакако није устав нове, младе државе и њене самосвесне елите која је коначно остварила свој национални циљ, већ пре покушај какве-такве националне и институционалне нормализације и спасавања онога што се спасти даде од некадашњих државотворних пројеката.

Та и таква Србија вероватно нема битно друге политике од ове коју води и нема на располагању битно бољу политичку елиту од ове која је у серији међусобних уцена, трговина и компромиса изнедрила овај устав и изнела референдум. Зато овај устав ако и није баш прави "друштвени уговор", свакако јесте реална слика наше друштвене и политичке реалности. И зато ће њиме, на крају крајева, сви бити релативно задовољни. Пре свих, наравно, Војислав Коштуница, који је коначно остварио свој политички и правнички сан и истовремено се ослободио троструке (СРС, ДС међународна заједница) политичке уцене којој је на овај или онај начин морао удовољити да би устава уопште било. Одмах после Коштунице следе радикали који су искористили прилику да још једном демонстрирају своју – иначе, због "минулог рада" често им с разлогом оспоравану – политичку конструктивност и још једном се Коштуници и ДСС-у покушају препоручити као захвалан и прихватљив партнер. Иако вероватно с најкиселијим осмехом међу победницима, ни демократе немају разлога да буду незадовољни. Чедомир Јовановић им, по свој прилици, за сада ипак није откинуо превелики део бирачког тела, а наклоњена медијска и аналитичка машинерија већ ће некако забашурити чињеницу да је, упркос коректном држању Бориса Тадића, ДС очито играла помало двоструку игру, рачунајући са неуспехом референдума и на изборе за уставотворну скупштину као "резервну", односно пр(а)ву опцију.

Као формално равноправни саучесник уставног компромиса, демократе ће сада још жешће испоставити своје захтеве везане за датум и врсту будућих избора, али одлука о томе сада ће још више него раније бити искључиво у Коштуничиним рукама.

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао"