Која наука, које будућности

Неки од вас вероватно се сећају манифестације „Научна заједница – будућност Србије”, коју је у марту прошле године у Сава центру организовало министарство за науку, а у циљу промовисања предстојећег пројектног циклуса и стратешких усмерења у вези са развојем науке у нашој земљи. Идеја друштвеног просперитета заснованог на знању и афирмацији способних, вредних и образованих кадрова, садржана у наслову манифестације, а поткрепљена говорима званичника, видео-презентацијама и пројекцијама светле будућности, присутнима је заиста сугерисала улазак у неку нову реалност. Али, нажалост, за кратко.

Стара, тј. она права реалност за научне раднике наступила је већ са почетком пријављивања пројеката за нови циклус истраживања, у јуну 2010: застарели и непотребно компликовани софтвери за уношење података, недоречености у пропозицијама конкурса и на крају тоне докумената на папиру, које је као додатни доказни материјал захтевало надлежно министарство. Да би били сигурни да су истраживачи заиста постигли резултате које су пријавили за претходни период, што је требало да докажу копирањем великог броја радова унетих у поменуте софтвере, министарство је, у ери интензивне еколошке бриге за опстанак планете, практично исекло читаву једну шуму. Но, ово је био само почетак. Врло брзо, већ на јесен исте године, постало је јасно да су софтвери били неадекватни – из пријављених пројеката нестали су читави спискови потребне опреме, референце истраживача, матични бројеви и, на крају, и истраживачи. За потенцијалне руководиоце пројеката кругови жалби претворили су се у кругове бирократског пакла, на чијој оригиналности би нам позавидели и Франц Кафка и Тери Гилијам, творац чувеног СФ филма „Бразил”.

Ипак, након многих преговора и више хиљада електронских писама која су истраживачи, руководиоци пројеката и директори институција разменили са службама министарства, нови циклус пројеката је отпочео (не у свим областима), реално већ 1. јануара 2011, а званично тек крајем фебруара, кад су потписани уговори. Срећни што ће најзад моћи да се посвете свом послу, истраживачи су били спремни да забораве да су претходних шест месеци практично бацили у воду. Међутим, заборав се показао као потпуна утопија. Укидање министарства науке, односно његово припајање министарству просвете био је потез који је објавио потпуни крах смисла, одашиљући свима заинтересованима поруку у стилу: Џаба сте кречили! У међувремену, сада већ из непостојећег министарства, тј. из неке до сада непознате службе, самоидентификоване као „База опреме” и „ЈУП и развој” руководиоцима пројеката почели су да пристижу захтеви за ургентну верификацију тражене опреме и тражених средстава за истраживања! Ко год да се налази иза горе поменутих назива и захтева изгледа да је превидео да су пројекти отпочели још пре три месеца и да су средства за истраживања већ морала бити на рачунима институција.

Иако свесна да је можда неумесно бринути о будућности науке у ситуацији опште друштвене кризе и све већег сиромаштва грађана, не могу а да не поставим, најпре, питање да ли је могуће да се у држави која промовише научну заједницу као своју будућност укида министарство науке? И да ли је укидање овог министарства само ствар предизборне козметике или се иза тога опет крије неко претакање новца ради куповине социјалног мира? Да ли је могуће да се све ово дешава у држави која је, према изјавама званичника, за научни развој добила око 400 милиона евра иностраних донација? И на крају, на који ће се начин, и иначе проблемима оптерећено министарство просвете суочити с проблемима и потребама науке и научне заједнице? Да ли ће одложити процену пројеката за онолико месеци колико касни и колико ће још каснити новац за истраживања или ће се понашати као да је на време испунило све своје обавезе према истраживачким институцијама?

Наука, уметност и култура јесу цивилизацијска средства хуманизације људских друштава и појединаца, алатке и мерачи њиховог раста и напретка, врата њихове слободе. На почетку 21. века оне представљају и ретке преостале алтернативе све агресивнијим тржишним и потрошачким идеологијама које полако прожимају сваки тренутак наших живота. И зато, наука можда јесте будућност Србије, само је питање која наука, које Србије и колико светлосних година је та будућност удаљена од нас?

Научни сарадник, САНУ